Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića, Ilije Zindovića, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Jasika, advokat iz ..., protiv tuženih BB i VV, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2930/18 od 21.03.2019. godine, u sednici održanoj 20.11.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2930/18 od 21.03.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2930/18 od 21.03.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 125/17 od 02.07.2018. godine u stavu drugom i trećem izreke, a predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u tom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1 125/17 od 02.07.2018. godine, stavom prvim izreke obavezani su tuženi da tužiocu, na ime naknade štete za smenski rad, u periodu od februara do jula 2014. godine, solidarno plate pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom kamatom, čija su visina i datumi dospeća bliže određeni ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obavežu da mu na ime naknade za topli obrok i regres, za period od februara 2014. do marta 2015. godine, solidarno plate pojedinačne mesečne iznose bliže određene ovim stavom izreke, sa pripadajućom zakonskom kamatom. Stavom trećim izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka od 51.272,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2930/18 od 21.03.2019. godine, žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda potvrđena, a odbijen je i zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Primenom člana 404. stav 1. navedenog Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stav 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom odlukom odlučeno je o zahtevu tužioca za isplatu naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres. Imajući u vidu da je pobijanom odlukom Apelacioni sud u Kragujevcu o ovom pravnom pitanju izrazi drugačiji pravni stav u odnosu na ostale apelacione sudove, kao i u odnosu na pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda izraženo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem, proizilazi da u konkretnom slučaju postoji potreba da se odluči o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, a na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14) pa je našao da je revizija tužioca osnovana. 111

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pravnosnažna odluka, tužilac je na osnovu Ugovora o radu od 05.02.2003. godine bio u radnom odnosu kod GG na radnom mestu ..., nakon čega je zaključio više aneksa ovog ugovora, za obavljanje istih poslova. Poslednji aneks pre statusnih promena zaključio je sa BB. Odlukom Vlade RS od 02.07.2015. godine, izvršene su statusne promene kod tuženog BB, izdvajanjem uz osnovanje novih akcionarskih društava, među kojima je i VV, koja su stekla status pravnog lica 10.08.2015. godine. Privredna društva nastala izdvajanjem iz BB, na osnovu navedene odluke Vlade RS, od BB preuzimaju prava, obaveze, opremu, postrojenja i druga sredstva za rad, dokumentaciju, predmete koji su u funkciji obavljanja delatnosti, kao i zaposlene koji pod istim uslovom nastavljaju radni odnos, ali preuzimaju i Kolektivni ugovor sa pripadajućim aneksom. Nakon izvršenih statusnih promena, a na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu, tužilac je 31.08.2015. godine zaključio aneks br. 4 ugovora o radu sa tuženim VV. Prema zaključenom ugovoru o radu, zaposleni ima pravo na zaradu, zaradu po osnovu rezultata rada, uvećanu zaradu, naknadu zarade, kao i naknadu troškova i druga primanja u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom. U Kolektivnom ugovoru koji se u spornom periodu primenjivao kod tuženog, nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane, već je određeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U spornom periodu, od februara 2014. do 31.03.2015. godine, tuženi u listama sa obračunom zarada tužiocu, nije iskazivao novčani iznos traženih naknada. Tužilac tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu za ishranu u toku rada i naknadu za regres, navodeći da mu u spornom periodu tuženi ove naknade nije isplaćivao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da su tužiocu tražene naknade isplaćene, tako što su uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, po kome zaposleni ima pravo na troškove za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, ponovo je predviđeno i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji mora biti iskazana u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Aneksom Kolektivnog ugovora BB („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je odredbom člana 5. ovog Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7. Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora BB („Sl.glasnik RS“ br.4/2015) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. Stavom 4. istog člana propisano je da se vrednost jednog radnog časa umanjuje za 10% i iznosi 66,46 dinara neto.

Dakle, Kolektivnim ugovorom („Sl.glasnik RS“ br.4/2015) i Aneksom Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), na isti način regulisano pravo na naknadu troškova ishrane i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora – kroz vrednost radnog časa, ali po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije izvršena konkretizacija ovog prava. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi ni koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, s obzirom da ove naknade nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu, pa se ne može prihvatiti ni zaključak nižestepenih sudova da je tužiocu naknada za ishranu i regres isplaćena kroz vrednost radnog časa. Pri tom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunat u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.

Imajući u vidu da zbog pogrešne primene materijalnog prava nižestepeni sudovi nisu cenili pravilnost obračuna i visinu tražene naknade za topli obrok i regres, što znači da je na taj način činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo nižestepene presude u pobijanom delu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić