Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14 i 87/18), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženom zaključila više sukcesivnih ugovora o radu na radnom mestu spremačice i to: ugovor o radu br. .. od 01.11.2013. godine na određeno vreme do 60 dana, ugovor o radu br. .. od 03.12.2013. godine na određeno vreme do 60 dana, ugovor o radu br. .. od 18.02.2014. godine na određeno vreme do 60 dana, ugovor o radu br. .. od 01.04.2014. godine na određeno vreme do 60 dana i ugovor o radu od 01.11.2014. godine na određeno vreme do dobijanja saglasnosti za raspisivanje i rešenja po konkursu, najduže do kraja školske 2014/2015 godine, počev od 01.11.2014. godine do 31.08.2015. godine. Tužilja je svaki put angažovana kao zamena zaposlene koja je odsustvovala sa rada zbog privremene sprečenosti za rad, izuzev 01.11.2014. godine kada je primljena do dobijanja saglasnosti za raspisivanje i izbora po konkursu, a najduže do kraja školske 2014/2015 godine, odnosno do 31.08.2015. godine. Rešenjem o prestanku radnog odnosa br. .. od 14.09.2015. godine tužilji je prestao radni odnos zbog isteka roka na koji je primljena.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev i utvrdili da je ništav i bez pravne važnosti ugovor o radu br. .. od 01.09.2015. godine i ugovor o radu br. .. od 01.09.2014. godine, budući da tužilja kao zaposlena nije potpisala navedene ugovore o radu, te da navedeni ugovori nisu zaključeni u skladu sa odredbom člana 30. Zakona o radu, dok su odbili tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se poništi kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa od 14.09.2015. godine i da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad, kao i zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je kod tužene zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.09.2015. godine (odnosno od 01.09.2014. godine – eventualno postavljeni tužbeni zahtev), zaključivši da se ne može primeniti odredba člana 32. stav 2. Zakona o radu, već da se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (kao specijalnog zakona), a koji zakon ne predviđa mogućnost zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme bez konkursa, osim u slučaju preuzimanja zaposlenog, pri tom oceniviši da je rešenje o prestanku radnog odnosa od 14.09.2015. godine doneto zbog isteka roka na koji je tužilja primljena u radni odnos u smislu odredbe člana 132. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja u vezi sa odredbom člana 175. tačka 1. Zakona o radu.

Neosnovani su navodi i razlozi revizije tužilje kojima se pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Naime, Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ br. 72/09... 68/15) propisano je da delatnost obrazovanja i vaspitanja obavlja ustanova i da se na osnivanje i rad ustanove primenjuju propisi o javnim službama (član 7. stav 1.i 2); da u ustanovi obrazovno-vaspitni rad obavljaju nastavnik, vaspitač i stručni saradnik, kojima mogu da pomažu i druga lica u skladu sa ovim zakonom, te da su i drugi zaposleni u ustanovi dužni da svojim radom i ukupnim ponašanjem poštuju opšte principe obrazovanja i vaspitanja i doprinose ostvarivanju ciljeva obrazovanja i vaspitanja, opšteg i posebnih standarda postignuća i razvijanu pozitivnu atmosferu u ustanovi (član 8. st.1, 5. i 6).

Odredbom člana 130. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisano je da se prijem u radni odnos u ustanovi vrši na osnovu preuzimanja zaposlenog u ustanovi čiji je osnivač Republika, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave i konkursa, a da se prijem u radni odnos na neodređeno vreme na osnovu konkursa može izvršiti ako se nije moglo izvršiti preuzimanje zaposlenog (stav 2). Odredbom člana 132. stav 1. istog zakona propisano je da ustanova može da primi u radni odnos na određeno vreme bez konkursa lice i to: radi zamene odsutnog zaposlenog do 60 dana, do preuzimanja zaposlenog odnosno do konačnosti odluke o izboru kandidata po konkursu, do izbora kandidata kada se na konkurs ne prijavi ni jedan kandidat ili ni jedan od kandidata ne ispunjava uslove do završetka školske godine ili radi izvođenja verske nastave.

Saglasno navedenom, zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa u ustanovama predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja, reguliše poseban zakon – Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji se u pogledu uslova i načina zasnivanja radnog odnosa odnosi na sve kategorije zaposlenih lica, dakle ne samo na lica koja neposredno obavljaju vaspitno- obrazovni rad (nastavnik, vaspitač, stručni saradnik i drugo lice), već i na zaposlene koja obavljaju druge (pomoćne) poslove. U konkretnom slučaju tužilja je zasnovala radni odnos na određeno vreme na osnovu ugovora o radu od 01.11.2013. godine, radi zamene odsutnog radnika, u trajanju do 60 dana, na radnom mestu radnika na održavanju čistoće, a nakon toga je sa tuženom zaključila više sukcesivnih ugovora o radu. Tužilja je svaki put angažovana kao zamena zaposlene koja je odsustvovala sa rada zbog privremene sprečenosti za rad, izuzev po ugovoru o radu od 01.11.2014. godine kada je primljena do dobijanja saglasnosti za raspisivanje i izbora po konkursu, a najduže do kraja školske 2014/2015 godine, odnosno do 31.08.2015. godine. Tužena je donela osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 14.09.2015. godine, kojim je odlučeno da tužilji prestaje radni odnos zbog isteka roka na koji je primljena. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilna je odluka drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu, već da se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (kao lex specialis), koji zakon za razliku od Zakona o radu ne predviđa mogućnost zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme bez konkursa, osim u slučaju preuzimanja zaposlenog, pa shodno navedenom ni činjenica da zaposleni nije zaključio ugovor o radu prilikom zasnivanja radnog odnosa ne smatra se da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Neosnovan je navod revizije da se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe Zakona o radu, a ne odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Naime, odredbom člana 1. stav 1. Zakona o radu propisano je da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju ovim zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama. To znači da se odredbe Zakona o radu primenjuju na zaposlene čiji radni odnos nije regulisan posebnim zakonom, ili u delu koji nije regulisan posebnim zakonom. Imajući u vidu da je za zaposlene u sistemu obrazovanja donet poseban zakon, koji između ostalog reguliše i zasnivanje i prestanak radnog odnosa na određeno vreme, to se u ovoj pravnoj stvari i na osnovanost zahteva tužilje u ovom delu, primenjuju odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. S obzirom da je posebnim zakonom (posebna pravila isključuju opšta) propisano da se radni odnos na neodređeno može zasnovati samo putem preuzimanja zaposlenog u ustanovi čiji je osnivač Republika, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave i konkursa, te da se prijem u radni odnos na neodređeno vreme na osnovu konkursa može se izvršiti ako se nije moglo izvršiti preuzimanje zaposlenog, stoga je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da činjenica da tužilja nije zaključila ugovor o radu prilikom zasnivanja radnog odnosa ne smatra se da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad, te da je rešenje o prestanku radnog odnosa od 14.09.2015. godine doneto zbog isteka roka na koji je tužilja primljena u radni odnos.

Navodi revizije tužilje koji se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nisu posebno razmotreni budući da u smislu člana 414. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog. Istovremeno ne dovode u sumnju pravilnost presuđenja i primenu materijalnog prava sadržanog u odredbama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić