U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Gordana Jovanović, advokat iz ..., protiv tuženog JKP „Parking servis“, Sombor, čiji je punomoćnik Biljana Nastasić, advokat iz ..., radi poništaja odluke, vraćanja na rad i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2993/21 od 31.01.2022. godine, u sednici održanoj 18.10.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2993/21 od 31.01.2022. godine, u delu koji se odnosi na poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad, kao i troškove postupka.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 486/18 od 02.06.2021. godine, stavom prvim izreke, tužbeni zahtev je usvojen. Stavom drugim izreke, poništeno je rešenje direktora tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji od 05.03.2018. godine i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove i zadatke u skladu sa stručnom spremom. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužilji na ime zarada, za period od 21.06.2013. godine do 20.01.2018. godine, pojedinačne opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da na isplaćene zarade uplati nadležnom Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja doprinse na zaradu za tužilju za period od 21.06.2013. godine do 20.01.2018. godine, kao i da podnese prijavu na osiguranje za period od 21.06.2013. godine do 20.01.2018. godine. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 380.962,74 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2993/21 od 31.01.2022. godine, ukinuta je prvostepena presuda u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužilju rasporedi na poslove i zadatke u skladu sa stručnom spremom i u tom delu je tužba odbačena, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena, a prvostepena presuda u preostalom delu, potvrđena.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu za poništaj rešenja o otkazu i vraćanje na rad, kao i parničnim troškovima reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji je kod tuženog prestao radni odnos rešenjem od 21.06.2013. godine, koje je pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1516/17 od 24.10.2017. godine poništeno i utvrđeno da je tužilja stekla svojstvo zaposlenog i zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 23.03.2013. godine, te obavezan tuženi da sa tužiljom zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme i tužilju vrati na rad. Postupajući po navedenoj presudi tuženi je sa tužiljom 19.01.2018. godine zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme za radno mesto „...“, sa danom stupanja na rad 22.01.2018. godine i sa ugovorenom osnovnom zaradom u visini od 26.320,00 dinara neto. Prema Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 23.03.2016. godine za navedeno radno mesto predviđen je jedan izvršilac na kome je poslove obavljao BB od 01.03.2015. godine. U trenutku kada je tuženi sa tužiljom zaključio ugovor o radu 2018. godine ukupan broj zaposlenih u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog je bio veći od maksimalnog broja utvrđenog u skladu sa Zakonom o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnim službama, zbog čega se tuženi obratio Gradskoj upravi Grada Sombora (koja je osnivač tuženog), a koja je u izjašnjenju od 02.02.2018. godine navela da je maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme kod tuženog 27 i ne može da se poveća. Imajući u vidu Odluku o maksimalnom broju zaposlenih, te da je Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova za radno mesto ... predviđen jedan izvršilac, to je tuženi izvršio racionalizaciju i doneo osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji. U postupku utvrđivanja kome će prestati radni odnos tuženi je primenio kriterijume rezultati rada i socijalno-ekonomski položaj zaposlenih, pa kako je BB ocenjen od strane neposrednog rukovodioca ocenom „odličan“, a tužilja ocenom „vrlo dobar“, pri čemu je prioritet dao potrebama zaposlenog BB, to je tužilji otkazao ugovor o radu kao tehnološkom višku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužena nije pravilno sprovela postupak utvrđivanja viška zaposlenih što osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim. Naime, po oceni nižestepenih sudova tuženi nije bio dužan da donosi Program rešavanja viška zaposlenih ali je racionalizaciju broja zaposlenih zbog potrebe smanjenja broja ukupno zaposlenih, morao da izvrši primenom utvrđenih kriterijuma. Tuženi nije pravilno sproveo postupak racionalizacije, jer postupak rangiranja, odnosno utvrđivanja redosleda zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, a u cilju rešavanja viška zaposlenih, nije izvršio na osnovu ocenjivanja zaposlenih prema stvarnom stanju stvari. Tuženi je kao glavni kriterijum naveo rezultate rada zaposlenih, te da je tužilja ocenjena ocenom „vrlo dobar“, a zaposleni BB ocenom „odličan“ iako Pravilnik o radu tuženog iz 2015. godine ne predviđa navedene ocene, već rezultate rada izražava na način „naročito uspešan“, „uspešan“, „delimično uspešan“ i „neuspešan“. Takođe, tuženi je naveo da je imao u vidu i ekonomsko-socijalni položaj zaposlenih, ali pri tom nije naveo koje su prednosti zaposlenog BB po tom kriterijumu u odnosu na tužilju.

Vrhovni sud je, suprotno navodima revizije, ocenio da je u konkretnom slučaju pobijanom presudom pravilno primenjeno materijalno pravo imajući u vidu da su sudovi zaključili da u konkretnom slučaju kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih nisu ni utvrđeni ni primenjeni.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05....75/14), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebu poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, da bi pravilno sproveo postupak utvrđivanja viška na radnim mestima na kojima će doći do smanjenja broja izvršilaca, poslodavac prethodno mora da opštim aktom predvidi kriterijume na osnovu kojih će se vršiti ocenjivanje zaposlenih, sa kojima oni moraju biti upoznati. Takođe, rešenje o otkazu ugovora o radu mora da sadrži činjenice o oceni rezultata rada zaposlenog kome se otkazuje ugovor o radu, ali i drugih zaposlenih kako bi se izložili konkurenciji, a što je u konkretnom slučaju u postupku oglašavanja zaposlenih tehnološkim viškom kod tuženog, izostalo. Suprotno navodima revizije, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji doneto bez jasnih i propisanih kriterijuma, a što proizlazi i iz iskaza zakonskog zastupnika tuženog Gordane Vulović da je njeno diskreciono pravo kao direktora da utvrdi ko je tehnološki višak i da nema zakonsku obavezu da utvrdi kriterijume. Kako osporeno rešenje ne sadrži bitne činjenice o oceni rezulatata rada, niti je tuženi predočio dokaze o ocenama rezultata rada tužilje i zaposlenog BB i na taj način dokazao da je stavio tužilju u konkurenciju sa istim, pa se ne vidi iz kojih razloga je baš tužilja proglašena tehnološkim viškom, kao i da li je u konkretnom slučaju bilo mesta primeni dopunskog kriterijuma (u situaciji ukoliko su oba zaposlena ocenjeni istom ocenom), to je otkazno rešenje pravilno poništeno kao nezakonito.

Kod prethodno izloženog, bez uticaja su navodi revizije da je jedini razlog donošenja osporenog rešenja, odnosno prestanka radnog odnosa tužilje to što je tužena morala da postupa po osnovu Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru.

Kako je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu, to je pravilno usvojen i zahtev tužilje za vraćanje na rad, s obzirom na akcesorni karakter tog zahteva.

Sa izloženog, primenom odredbe člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Zahtev tuženog za naknadu revizijskih troškova je odbijen, imajući u vidu da po ovom pravnom leku nije uspeo, pa je odluka doneta primenom odredbe člana 165. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić