Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4569/21 od 15.10.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je u celosti odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati naknadu štete u visini razlike između minimalne i isplaćene zarade i razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade Republike Srbije 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2018. godine, u pojedinačnim mesečnim iznosima označenim u izreci presude sa zakonskom zateznom kamatom na te iznose počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom nakndi troškove postupka u iznosu od 10.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju i dopunu revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 88/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio, na osnovu rešenja tužene od 01.07.2010. godine, u radnom odnosu kod tužene i raspoređen na radno mesto ... u zvanju višeg referenta sa koeficijentom za obračun i isplatu plate od 8,85, a, na osnovu rešenja tužene od 12.11.2019. godine, na radnom mestu ... u Odeljenju za ... pri Opštinskoj upravi opštine Štrpce. Tako utvrđena zarada tužioca, koja je bila manja od minimalne zarade, uvećana je za 50% zbog radnog angažovanja na Kosovu i Metohiji (tzv. kosovski dodatak) u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđena je tražena razlika zarade između minimalne zarade i osnovne zarade koja je tužiocu isplaćivana bez uvećanja po Zaključku Vlade za sporni period u iznosu od 44.551,46 dinara, kao i visina razlike na ime „kosovskog dodatka“ obračunatog na zaradu u visini minimalne zarade i isplaćenog tužiocu u utuženom periodu koja iznosi 21.256,22 dinara. Tužilac je precizirao svoje tužbene zahteve prema ovoj varijanti nalaza i mišljenja u pogledu razlika zarade i uvećanja po osnovu zaključka Vlade.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca za traženu isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade osnovan, kao i na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, pa je tužbene zahteve usvojio.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda, smatrajući da je isplaćena zarada tužiocu pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno, jer je sa „kosovskim dodatkom“ realizovana u većem iznosu od minimalne zarade. Stoga smatra da tužilac neosnovano potražuje utuženu razliku.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakvo stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilac na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 113/17 i 86/19) ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužiocu u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonom o budžetu pripada i pravo na uvećanje zarade u visini od 50% mesečno na ime „kosovskog dodatka“. Prema nalazu veštaka, tužiocu je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilac je imao pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu sa „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu je veća od minimalne zarade, ali je manja od iznosa koji se dobija obračunom plate u visini minimalne zarade uz uvećanje za 50% mesečno. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog i trećeg izreke je doneta primenom člana 165. i člana 163. stav 2. u vezi sa članom 153. i članom 154. stav 1. ZPP. Tužiocu ne pripadaju troškovi opredeljeni u odgovoru na žalbu zato što se ne radi o izdatku koji je bio potreban radi vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP. S obzirom da je uspeo u postupku po reviziji, tužiocu pripadaju u reviziji opredeljeni troškovi tog postupka na ime angažovanja punomoćnika u iznosu od 18.000,00 dinara, odmereni primenom važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“, broj 37/21), kao i troškovi na ime sudskih taksi za reviziju u iznosu od 9.064,61 dinara i za odluku po reviziji u iznosu od 13.596,92 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić