U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Zvonimir Stanković, advokat iz ..., protiv tuženog SUR „ASTRIX“ BB preduzetnik, čiji je punomoćnik Nebojša Cvetković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2885/2019 od 14.11.2019. godine, u sednici održanoj 02.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2885/2019 od 14.11.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 315/18 od 27.06.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je zahtev tužilje i kao nezakonito poništeno rešenje tuženog od 11.05.2018. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova postupka plati 88.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2885/2019 od 14.11.2019. godine, preinačena je prvostepena presuda i odbijen, kao neosnovan zahtev tužilje da se poništi rešenje tuženog od 11.05.2018. godine i obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova postupka plati 85.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog službenoj dužnosti, a revizijom tužilje se ukazuje i na povredu postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe, što saglasno članu 407. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, po osnovu ugovora o radu od 24.04.2017. godine. Rešenjem o sporazumnom raskidu ugovora o radu od 03.04.2018. godine, tužilji, zaposlenoj na radnom mestu „...“, sporazumno je raskinut ugovor o radu sa 03.04.2018. godine, koje je potpisao tuženi i u ime tužilje i u svoje ime. Tužilja je Osnovnom sudu u Leskovcu podnela tužbu, tražeći poništaj rešenjem o sporazumnom raskidu ugovora o radu od 03.04.2018. godine. Osporenim rešenjem tuženog od 11.05.2018. godine stavljeno je van snage rešenje o sporazumnom raskidu ugovora o radu od 03.04.2018. godine, a u obrazloženju rešenja je navedeno da je tužilja započela radni odnos kod tuženog 24.04.2017. godine, na osnovu ugovora o radu, da je 03.04.2018. godine doneto rešenje o sporazumnom raskidu ugovora o radu i da se isto stavlja van snage, a tužilja je pozvana da se vrati na posao kod tuženog, na isto radno mesto (...), 15.05.2018. godine. Rešenje ne sadrži pouku o pravnom leku.

Prvostepeni sud je usvojio zahtev tužilje, jer je smatrao da tužilja ima pravni interes da se poništi osporeno rešenje tuženog, kao nezakonito, s obzirom da je tuženi na sopstvenu inicijativu stavio van snage rešenje o sporazumnom prestanku radnog odnosa, da osporeno rešenje nema pouku o pravnom leku, što je u suprotnosti sa članom 193. stav 1. Zakona o radu, kao i da tuženi nije mogao da donese osporeno rešenje, već je morao da postoji pisani zahtev tužilje da se rešenje o sporazumnom prestanku radnog odnosa stavi van snage i da se vrati na posao, a što ovde nije slučaj.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje, smatrajući da osporeno rešenje nije nezakonito, s obzirom da je osporenim rešenjem od 11.05.2018. godine stavljeno van snage rešenje o sporazumnom raskidu ugovora o radu od 03.04.2018. godine, jer između stranaka nije postojao sporazum o prestanku radnog odnosa i da ga je tuženi potpisao za obe ugovorne strane, što je protivno odredbama Zakona o radu, kao i da je tuženi donošenjem osporenog rešenja pokušao da stvari dovede u pređašnje stanje, odnosno otkloni ili smanji štetne posledice koje su u međuvremenu nastale, zbog donošenja nezakonitog rešenja. Drugostepeni sud je smatrao da je bez uticaja to što osporeno rešenje ne sadrži pouku o pravnom leku, jer to ne čini rešenje nezakonitim samo usled tog nedostatka, jer je Zakonom o radu propisano pravo na sudsku zaštitu protiv odluka koje poslodavac donosi i pravima zaposlenih, kao i rokovi, što je tužilja i iskoristila podnoseći tužbu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu odluku i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje za poništaj osporenog rešenja tuženog od 11.05.2018. godine, s obzirom da tužilja nema pravni interes da traži ocenu zakonitosti navedenog rešenja, kojim je sam tuženi stavio van snage svoje rešenje od 03.04.2018. godine. Naime, osporeno rešenje tuženog od 11.05.2018. godine proizvodi pravno dejstvo i doneto je u interesu tužilje, sa kojih razloga tužilja nema pravni interes da traži njegov poništaj, jer je tuženi sam otklonio dejstvo rešenja o prestanku radnog odnosa od 03.04.2018. godine, na koji način se ne vređa interes tužilje, imajući u vidu da se tim rešenjem otklanja dejstvo prethodno donetog rešenja o prestsnsku radnog odnosa tužilji.

Pravilan je i zaključak drugostepenog suda da to što osporeno rešenje ne sadrži pouku o pravnom leku, ne čini rešenje nezakonitim, a nepravilnosti su otklonjene u dostavi tog rešenja, budući da je tužilja podnela tužbu u roku.

Sa napred navedenih razloga, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić