U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA iz ..., broj .., čiji je punomoćnik Milić Milić, advokat u ..., protiv tuženog JKP Šumadija Kragujevac, čiji je punomoćnik Milan Dumić, advokat u ..., radi isplate otpremnine, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3317/20 od 13.04.2021. godine, u sednici veća održanoj 25.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE posebna revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3317/20 od 13.04.2021. godine.

USVAJA SE revizija tuženog, PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3317/20 od 13.04.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1007/18 od 11.06.2020. godine i presuđuje tako što se ODBIJA tužbeni zahtev kojim tužilac AA iz ... traži da se tuženi JKP Šumadija Kragujevac obaveže da tužiocu na ime isplate dela otpremnine zbog prestanka radnog odnosa po osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu broj .. od 24.04.2018. godine, isplati iznos od 648.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.07.2019. godine do isplate i zakonske zatezne kamate na navedeni iznos do 23.07.2019. godine u iznosu od 82.557,86 dinara, i obavezuje se tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 88.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate, u roku od 8 dana od prijema pisanog otpravka presude.

Obavezuje se tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, u roku od 8 dana od prijema pisanog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1 3317/20 od 13.04.2021. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog JKP Šumadija Kragujevac i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1007/18 od 11.06.2020. godine, i odbio zahtev tuženog da se obaveže tužilac AA iz ... da mu naknadi troškove žalbenog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude je blagovremenu reviziju izjavio tuženi, očigledno greškom označen kao JKP Gradske tržnice Kragujevac, kako je tužbom bio prvobitno označen kao tuženi u ovoj parnici (nakon čega je podneskom tužioca i na ročištu 19.03.2019. tuženi označen kao u prvostepenoj i drugostepenoj presudi). Ukazuje da je podneo žalbu protiv prvostepene presude Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1007/18 od 11.06.2020. godine, kojom je obavezan JKP Šumadija Kragujevac da tužiocu isplati predmetni novčani iznos. Iz takvih navoda proizilazi da je tuženi u reviziji očigledno pogreškom označen kao JKP Gradske tržnice Kragujevac umesto JKP Šumadija Kragujevac. Punomoćje JKP Šumadija Kragujevac za punomoćnika Milana Dumića advokata u ... je priloženo uz reviziju.

Revident pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku podnosi posebnu reviziju, ističući da postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa i za novim tumačenjem materijalnopravnih normi iz člana 147. i člana 158. stav 3. Zakona o radu. Pobija presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3317/20 od 13.04.2021. godine zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/2011...18/2020) u stavu 1. predviđeno je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), a u stavu 2., da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz 1. jedan odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Primenom kriterijuma navedenih u odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio da je revizija tuženog dozvoljena, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse u primeni odredaba materijalnog prava sadržanih u odredbama člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i člana 147. i 158. stav 3. Zakona o radu, na šta osnovano ukazuje u reviziji tuženi.

Pobijanu presudu je Vrhovni kasacioni sud ispitao po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku i zaključio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je radio od 1979. godine u TP Srbija Kragujevac, a po osnovu sporazuma o preuzimanju od 04.08.1997. godine je u radnom odnosu u JKP Gradske tržnice Kragujevac, koje je Grad Kragujevac osnovao za obavljanje komunalne delatnosti. Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 24.04.2018. godine tužiocu je u JKP Gradske tržnice Kragujevac otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Rešenjem je utvrđeno da tužiocu pripada otpremnina u visini od 720.000,00 dinara. U obrazloženju rešenja navedeno je da tužilac ima ukupan radni staž u javnom sektoru 20 godina. Tuženi mu nije obuhvatio ukupan radni staž i za period rada kod poslodavca prethodnika – TP Srbija. Ukupna otpremnina za 38 godina staža osiguranja kod tuženog poslodavca iznosi 1.368.000,00 dinara. Ukupna razlika između tako utvrđene otpremnine za 38 godina radnog staža i isplaćene otpremnine tužiocu za 20 godina radnog staža je 648.000,00 dinara. Ukupna obračunata zakonska zatezna kamata za period od 26.05.2018. godine do 23.07.2019. godine, kao dana veštačenja je 82.557,86 dinara.

Utvrđeno je da je Odlukom o osnivanju JKP Gradske tržnice Skupština Grada Kragujevca osnovala to javno komunalno preduzeće i da je Odlukom Skupštine grada Kragujevca od 01.08.1997. godine usvojen izveštaj o izvršenom deobnom bilansu (razgraničenje sredstava, prava i obaveza) TP Srbija i JKP Gradske tržnice Kragujevac na dan 31.05.1997. godine.

Sporno je između parničnih strankama da li se rad tužioca kod poslodavca kod koga je tužilac bio zaposlen od 1979. godine do 04.08.1997. godine može smatrati radom u javnom sektoru, s obzirom da li je tuženi poslodavac sledbenik u odnosu na TP Srbija Kragujevac, u smislu odredbe člana 147. Zakona o radu.

Ovo je u konkretnom slučaju od značaja za primenu odredaba člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, prema kome je organizacioni oblik za koji je u skladu sa tim zakonom utvrđena potreba reorganizacije, dužan da utvrdi broj zaposlenih za čijim radom prestaje potreba u skladu sa novom organizacijom rada najmanje do broja utvrđenog odlukom o maksimalnom broju zaposlenih i da donese i sprovede program rešavanja viška zaposlenih u postupku i na način određen zakonom, a da zaposleni koji je utvrđen kao višak, odnosno koji je neraspoređen, ima pravo na isplatu otpremnine zbog prestanka potrebe za njegovim radom u visini koja se određuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje njegov radno-pravni status, a koja se obračunava za sve godine rada u radnom odnosu u javnom sektoru.

Nižestepeni sudovi su zaključili da je bitno da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos 04.08.1997. godine sporazumom o preuzimanju zaključenim između TP Srbija Kragujevac i JKP Gradske tržnice. Prvostepeni sud objašnjava da iz odredbe člana 22. Zakona o maksimalnom broju zaposlenih, člana 158. stav 3. i člana 147. Zakona o radu proizilazi da je TP Srbija Kragujevac poslodavac prethodnik, pravni subjekt od kojeg je aktuelni poslodavac u smislu člana 147. Zakona o radu stekao status koji ima, da je došlo do statusne promene, odnosno promene poslodavca, i da je tužbeni zahtev tužioca osnovan. Drugostepeni sud obrazlaže da je tuženi tužioca preuzeo od TP Srbija Kragujevac sporazumom o preuzimanju radnika 04.08.1997. godine i od tada pa sve do otkaza ugovora o radu 24.04.2018. godine je tuženi tužiocu isplaćivao zarade uvećane za minuli rad i za period rada kod prethodnog poslodavca. Sporazumom o preuzimanju, tuženi poslodavac je po shvatanju drugostepenog suda preuzeo tužioca i rasporedio ga na odgovarajuće radno mesto na neodređeno vreme i od poslodavca prethodnika preuzeo sva akta i obaveze u vezi sa radno-pravnim statusom tužioca, čime je došlo do promene poslodavca u smislu odredbe člana 147. Zakona o radu, tako da su ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 158. stav 3. Zakona o radu i tužiocu pripada otpremnina za ukupan radni staž od 38 godina, odnosno za staž ostvaren i kod poslodavca prethodnika i kod tuženog kao poslodavca sledbenika.

Primena materijalnog prava od strane nižestepenih sudova je pogrešna.

Zakon o radu („Službeni glasnik RS“ 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 – Odluka US, 113/2017 i 95/2018- autentično tumačenje) koji je na snazi u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu, po kome je i stekao pravo na otpremninu, određuje u članu 147. da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca, a u članu 158. stav 3. da se za utvrđivanje visine otpremnine računa i vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavca prethodnika u slučaju statusne promene i promene poslodavca u smislu člana 147. ovog zakona, kao i kod povezanih lica sa poslodavcem u skladu sa zakonom.

U vreme kada je tužilac zasnovao radni odnos kod JKP Gradska tržnica Kragujevac, na snazi nije bio Zakon o radu („Službeni glasnik RS“ br, 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017, 95/2018 -autentično tumačenje), pa se na tadašnje zasnivanje radnog odnosa tužioca u JKP Gradska tržnica Kragujevac ne mogu primenjivati odredbe ovog zakona.

To što je tuženi tužioca preuzeo u radni odnos od Trgovinskog preduzeća Srbija Kragujevac sporazumom o preuzimanju radnika od 04.08.1997. godine, ne znači da se radi o odnosu poslodavca prethodnika i poslodavca sledbenika u smislu odredaba kasnije donetog Zakona o radu iz 2005. godine. To ne propisuju odredbe Zakona o radu iz 2005. godine. Prema utvrđenim činjenicama ne radi se o statusnoj promeni (spajanje ili podela) između dva poslodavca TP Srbija Kragujevac i JKP Gradske tržnice Kragujevac u smislu tada važećih odredaba Zakona o preduzećima („Sl. list SRJ“ br 29/96 i 33/96), već je JKP Gradske tržnice Kragujevac osnovan odlukom Grada kojom je raspolagano imovinom Grada (član 4. stav 1 i 4. Odluke). Radi toga je zaključen ugovor kojim je TP Srbija Kragujevac bez naknade preneo sredstva na Jano komunalno preduzeće Gradske tržnice Kragujevac. Samim tim što Zakon o radu iz 2005. godine nije bio na snazi 04.08.1997. godine, ne može se zaključiti ni da se radi o promeni poslodavca u smislu sada važećih odredaba Zakona o radu, i odnosu poslodavca prethodnika i poslodavca sledbenika, ni o pravima zaposlenih kod promene poslodavca u smislu odredaba člana 147. do 151. sada važećeg Zakona o radu.

Zakon o radnim odnosima koji je bio na snazi 04.08.1997. godine („Službeni glasnik RS“ br 55/96) poznavao je, kao poseban slučaj zasnivanja radnog odnosa, mogućnost da se radni odnos zasnuje bez javnog oglašavanja na radnim mestima koja se u smislu tog zakona ne smatraju slobodnim, i to na osnovu sporazuma o preuzimanju uz saglasnost zaposlenog (član 14. stav 1. tačka 3). Odredbe tog zakona nisu poznavale posebna prava tako zaposlenih, i nije uređivao odnose između poslodavca prethodnika i poslodavca sledbenika, pa ni da poslodavac kod koga je zaposleni zasnovao radni odnos na osnovu sporazuma o preuzimanju mora da preuzme sva akta i sve ugovore o radu i obaveze u vezi sa radno-pravnim statusom zaposlenog, kako to pogrešno smatraju nižestepeni sudovi. Šta više, utvrđeno je da je tužilac zasnovao radni odnos ugovorom o radu sa JKP Gradske tržnice, 14.08.1997. godine, radi stupanja na rad 15.08.1997. godine.

U svakom slučaju, poslodavac kod koga je zaposlenom prestao radni odnos uz obavezu isplate otpremnine, je u javnom sektoru u smislu odredaba Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br 68/2015, 18/16-US i 95/18) pod javnim sektorom definisao je javni sektor koji je definisan propisom o budžetskom sistemu, osim javnih preduzeća osnovanih od strane Republike Srbije, pravnih lica osnovanih od strane tih preduzeća, preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavnje osoba sa invaliditetom osnovanih od strane Republike Srbije, odnosno koja posluju sa većinskim državnim kapitalom, javnih medijskih servisa, organizacionih oblika u javnom sektoru koji su osnovani međunarodnim ugovorom ili u kojima se broj zaposlenih određuje u skladu sa međunarodnim ugovorom. U sistemu javnog sektora, prema članu 2., je i sistem lokalne samouprave, koga čine i javna preduzeća.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravni prethodnik JKP Šumadija Kragujevac, prvobitno označeni tuženi JKP Gradske tržnice, je javno komunalno preuzeće za obavljanje komunalne delatnosti osnovano odlukom Skuštine grada Kragujevca iz čega proizilazi da je bilo u javnom sektoru, kao što je to i sada označeni tuženi. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi zaključak da je do rešenja o otkazu ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom tužioca kao zaposlenog došlo u postupku sprovođenja racionalizacije po Zakonu o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, kao specijalnim. Tim zakonom je u članu 22. predviđeno je da zaposleni za čijim radom prestaje potreba ima pravo na isplatu otpremnine zbog prestanka potrebe za njegovim radom u visini koja se određuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje njegov radno-pravni status a koja se obračunava za sve godine rada u radnom odnosu u javnom sektoru. Utvrđeno je da je tužilac zasnovao radni odnos u javnom sektoru u JKP Gradske tržnice Kragujevac od 04.08.1997. godine, te je do 25.04.2018. godine ostvario 20 godina rada kod tužene, odnosno u javnom sektoru, kako je i utvrđeno u obrazloženju rešenja o otkazu ugovora o radu. Nema utvrđenih činjenica prema kojima bi se moglo zaključiti da je radni staž u TP Srbija Kragujevac ostvaren u javnom sektoru, u smislu Zakona o javnim prihodima i javnim rashodima koji je važio do zasnivanja radnog odnosa tužioca u JKP Gradske tržnice Kragujevac. Kako nema spora da je tužiocu otpremnina obračunata i isplaćena u propisanom iznosu, za 20 godina radnog staža u javnom sektoru, to proizilazi da je isplaćena u skladu sa citiranom odredbom člana 22. stav 3. Zakona načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, te je tužbeni zahtev za isplatu otpremnine prema ukupno ostvarenom radnom stažu tužioca, mimo javnog sektora, neosnovan.

To su razlozi zbog kojih je preinačena prvostepena i drugostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Preinačena je i odluka o troškovima parničnog postupka tako što je tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 88.500,00 dinara, što čine iznosi od po 9.000,00 za sastav odgovora na tužbu i podneska od 21.05.2019.godine, po 10.500,00 za pristup na ročište održana 17.12.2018., 19.03.2019., 04.06.2019., 25.10.2019. i 11.06.2020. godine, za sastav žalbe protiv prvostepene presude 18.000,00 dinara, prema opredeljenom zahtevu tuženog, dok ostali traženi troškovi prema konkretnom stanju u spisima nisu bili potrebni za vođenje parnice, u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku. Zahtev za naknadu troškova za takse nije određen u smislu člana 163. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Na ime troškova revizijskog postupka tužilac je obavezan da tuženom isplati iznos od 18.000,00 dinara za sastav revizije. Odluka je doneta primenom odredaba člana 153, 154, 163. stav 1. i člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić