Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog, da je dana 10.09.2012. godine, između tuženog i preduzeća „Aha Mura“ doo za proizvodnju, spoljnu i unutrašnju trgovinu Inđija zaključen ugovor o kupoprodaji dela imovine tuženog – nepokretne i pokretne imovine u okviru Pogona konfekcije i druge nepokretne i pokretne imovine u krugu fabrike u Pirotu – „imovinska celina 1“. U postupku rešavanja viška zaposlenih, tuženi je zaposlenima ponudio dve opcije – prestanak radnog odnosa uz isplatu otpremnine u skladu sa socijalnim programom ili sporazumni otkaz ugovora o radu radi zasnivanja radnog odnosa sa novim poslodavcem „Aha Mura“ doo. Dana 04.11.2012. godine tužioci su sa tuženim zaključili ugovor o sporazumnom prestanku radnog odnosa, kojim sporazumom je između ostalog, odredbom člana 3. konstatovano da su potpisnici sporazuma, zaposleni, svesni činjenice da sporazumnim raskidom ugovora o radu nemaju pravo na novčanu naknadu i srodna prava u skladu sa zakonom kojim se uređuje zapošljavanje i osiguranje protiv nezaposlenosti. Pre potpisivanja sporazumnog otkaza ugovora o radu, sa tužiocima je održan sastanak na kom su prisustvovali menadžment tuženog, kao i predstavnici sindikata, i na kom su tužioci bili obavešteni o svim bitnim elementima sporazuma, odnosno posledicama potpisivanja istog. Postavljenim tužbenim zahtevom tužioci su tražili da se utvrdi da su navedeni ugovori o sporazumnom ugovora o radu nezakoniti, iz razloga što tužioci nisu bili upoznati o svim bitnim činjenicama u vezi kupca, kao i pravnim dejstvom ugovora o sporazumnom prestanku radnog odnosa.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za poništaj kao nezakonitih sporazuma o otkazu ugovora o radu, jer prilikom njihovog zaključenja tužioci nisu dovedeni u zabludu povodom bitnih elemenata ugovora, odnsono imali su sva saznanja o svim eventualnim posledicama potpisivanja sporazuma i na iste su pristali, bez ikakvih pritisaka ili uslovljavanja.

Odredbom člana 177. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13) propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma zaposlenog i poslodavca. Pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

Odredbom člana 111. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je ugovor rušljiv kada ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volja stranaka i kada je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno, dok je odredbom člana 61. istog zakona propisano da je zabluda (kao mana volje) bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine.

Sporazumni prestanak radnog odnosa pretpostavlja slobodno izraženu volju zaposlenog i poslodavca. Nema mana volja kada su tužiocima, koji su zaključili sporazume o prestanku radnog odnosa, bili poznati uslovi za otpuštanje po osnovu prestanka potrebe za njihovim radom. U konkretnom slučaju, tužioci su slobodnom voljom, bez pritiska ili ucene pristali da sa tuženim zaključe sporazume o prestanku radnog odnosa, s tim da su nakon toga nastavili rad kod novog poslodavca zaključenjem ugovora o radu na neodređeno vreme, gde su ostvarivali zaradu kao i sva druga prava iz radnog odnosa.

Tužioci su bili upoznati sa uslovima pod kojima će se sa novim poslodavcem zaključiti ugovor o radu, o pravima koja će tim povodom ostvarivati, kao i da prihvatanjem uslova za sporazumni raskid ugovora o radu nemaju prava na ostvarivanje prava na otpremninu, niti drugih prava iz socijalnog programa, zbog čega na strani tužilaca, prilikom zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa nije bilo mana volja, te nema mesta poništaju navedenih sporazuma kao nezakonitih.

Poslodavac je dužan da pre potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa, što je u konkretnom slučaju tuženi i uradio, obavesti zaposlene o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti, a što je konstatovano i odredbom člana 3. ugovora o sporazumnom otkazu ugovora o radu.

Stoga pravilno su nižestepeni sudovi, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, zaključili da su tužioci iskazali volju za sporazumni prestanak radnog odnosa, kao i da tužioci od strane tuženog nisu dovedeni u zabludu u pogledu bitnih elemenata ugovora kao i prava koja će prilikom potpisivanja sporazuma ostvarivati, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za poništaj navedenih sporazuma o prestanku radnih odnosa kao nezakonitih.

Sa navedenog, nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu odredbe člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

 Upravitelj pisarnice

Marina Antonić