Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić, Gordane Komnenić, Božidara Vujičića i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog AD za železnički prevoz „Srbija Kargo“, Beograd, radi naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4174/19 od 19.05.2020. godine, u sednici održanoj 15.10.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4174/19 od 19.05.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4174/19 od 19.05.2020. godine i presuda Osnovnog suda u Užicu P1 256/19 od 19.09.2019. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Užicu P1 256/19 od 19.09.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada u periodu od 01.09.2015. godine do 31.12.2016. godine iznos od ukupno 79.833,03 dinara opredeljen prema pojedinačnim mesečnim iznosima sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu isplati na ime neisplaćenog regresa za godišnji odmor u periodu od 01.09.2015. godine do 31.12.2016. godine iznos od ukupno 51.106,20 dinara opredeljen prema pojedinačnim mesečnim iznosima sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu isplati na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada u periodu od 01.09.2015. godine do 31.12.2016. godine iznos od ukupno 74.638,94 dinara opredeljen prema pojedinačnim mesečnim iznosima sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu isplati na ime neisplaćenog regresa za godišnji odmor u periodu od 01.09.2015. godine do 31.12.2016. godine iznos od ukupno 16.911,25 dinara opredeljen prema pojedinačnim mesečnim iznosima sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu isplati na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada u periodu od 01.09.2015. godine do 31.12.2016. godine iznos od ukupno 18.792,62 dinara opredeljen prema pojedinačnim mesečnim iznosima sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu isplati na ime neisplaćenog regresa za godišnji odmor u periodu od 01.09.2015. godine do 31.12.2016. godine iznos od ukupno 5.476,32 dinara opredeljen prema pojedinačnim mesečnim iznosima sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom sedmim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 21.820,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4174/19 od 19.05.2020. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda je potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 i 87/18), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o zahtevu tužioca za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Imajući u vidu različitu praksu Apelacionog suda u Kragujevcu o ovom pravnom pitanju u odnosu na ostale apelacione sudove, kao i u odnosu na pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda izraženo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem, proizilazi da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod „Železnice Srbije“ AD Beograd na poslovima mašinovođe do 01.09.2015. godine. Zaključenjem Aneksa br. .. ugovora o radu od 01.09.2015. godine, tužilac je (nakon statusnih promena) počeo je da radi kod tuženog AD „Srbija Kargo“, Beograd od 01.09.2015. godine.

Nakon izvršenih statusnih promena kod pravnog prethodnika tuženog, na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu, tužilac je zaključio aneks ugovora o radu sa tuženim AD „Srbija Kargo“, Beograd. Prema zaključenom ugovoru o radu sa aneksom, zaposleni ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. U Kolektivnom ugovoru koji se u spornom periodu primenjivao kod tuženog, nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane, već je određeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U spornom periodu tuženi u listama sa obračunima zarada tužiocu nije iskazao novčani iznos spornih naknada. Tužilac tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu troškova za ishranu u toku rada i naknadu za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.09.2015. godine do 31.12.2016. godine, navodeći da mu u spornom periodu tuženi ove naknade nije isplatio.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da su tužilac tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene, tako što su joj uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 118. tačka 5. i 6. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 24/05, 61/05, 54/09 i 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Aneksom Kolektivnog ugovora AD „Železnice Srbije“ („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljen rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je odredbom člana 5. stav 1. Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7. Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora za JP „Železnice Srbije“ AD („Sl. glasnik RS br. 4/2015) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, konkretizacije ovog prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“ br. 4/2015) nije izvršena, jer se iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu i regres, s obzirom da ove naknade nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Pri tom visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.

Imajući u vidu da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu cenili pravilnost obračuna i visine tražene naknade za topli obrok i regres, što znači da je na taj način činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić