U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Đorđe Ristić, advokat iz ..., protiv tuženog „GROUNDLINK“ d.o.o. Beograd, čiji je punomoćnik Milan Ivošević, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 326/18 od 19.06.2019. godine, u sednici održanoj 28.01.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 326/18 od 19.06.2019. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 345/14 od 20.10.02017. godine, stavom prvim izreke, poništeno je, kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu br. ... od ...2012. godine izdato od strane tuženog. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužioca vrati na posao, kao i da tužiocu naknadi troškove postupka u visini od 77.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana kada nastupe uslovi za izvršenje do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 326/18 od 19.06.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 87/18) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revizije o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 01.01.2011. godine. Aneksom 1 ugovora o radu od 06.03.2012. godine, tužilac je premešten na poslove ... . Prilikom dostavljanja ponude tužiocu za ovo radno mesto tuženi je posebno vodio računa da tužilac u celini ispunjava uslove za rad na ovim poslovima i zadacima. Rešenjem tuženog od 26.04.2012. godine, otkazan je ugovor o radu od 01.01.2011. godine tužiocu, koji je radio na poslovima i zadacima ..., zbog toga što zaposleni nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi, odnosno zato što zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno zato što je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, da mu radni odnos prestaje po isteku 2 meseca od dana uručenja rešenja, što predstavlja otkazni rok iz člana 189. Zakona o radu. Iz obrazloženja spornog rešenja sledi, da je iz pismenih izjava zaposlene BB i menadžera za ... VV utvrđeno da se zaposleni nedolično ponašao prema koleginici, na taj način što je istu ometao u toku rada i izrazito grubo i neuljudno se ponašao prema njoj, prekinuvši je u razgovoru sa klijentom, vičući na nju i pri tome joj je izdavao direktna uputstva ponašajući se kao da joj je direktno nadređeni, što nije bio, i da je ...2012. godine uputio mejl GG, koji je vođa projekta na kome radi zaposleni, u kojem je otvoreno diskreditovao zaposlenu BB izjavivši da ona nije sposobna da radi na zajedničkom projektu, a morao je biti svestan da je takvo ponašanje neprihvatljivo i zabranjeno opštim aktima poslodavca, a kada je reč o otkaznom razlogu koji se odnosi na nepostojanje znanja i sposobnosti za rad na poslovima na kojima radi, takvu ocenu o zaposlenom je izneo DD, koji je neposredni rukovodilac zaposlenog, u svojoj pisanoj oceni, kao i da je tuženi prvi put zvanično obavešten o osnivanju sindikata 10.04.2012. godine, što je šest dana od datuma kada je sačinjeno upozorenje. Pre donošenja navedenog rešenja tuženi je tužioca privremeno udaljio sa rada zbog kršenja radne discipline na osnovu rešenja od 04.04.2012. godine i tužioca upozorio na postojanje razloga za otkaz upozorenjem od 04.04.2012. godine, na koje upozorenje se tužilac izjasnio 11.04.2012. godine, navodeći da mu tuženi nije dostavio ocenu rezultata rada, niti je dao pismenu instrukciju o načinu poboljšanja rezultata rada uz ostavljanje razumnog roka za poboljšanje tih rezultata. Utvrđeno je da je tužilac pokušao da pomogne BB, koja je bila u istom timu sa tužiocem, tako što joj je davao instrukcije u vezi sa klijentom sa kojim je razgovarala telefonom, a što je bio uobičajen način saradnje kod tuženog da zaposleni, koji ima više iskustva u radu pomaže drugim zaposlenima, te da tužilac tom prilikom ni na koji način nije napadao koleginicu, niti je vikao na nju, već joj je ukazivao na koji način da postupi da ne napravi grešku. Ocenu o tužiocu je izneo DD, neposredni rukovodilac tužioca, ali tužiocu nije dostavljen izveštaj kojim je ocenjen njegov rad.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su poništili, kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu i obavezali tuženog da tužioca vrati na posao.

Članom 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05, 54/09) poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i to ako ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi, dok je tačkom 3. propisano da ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Pravilnikom o radu tuženog od 27.02.2012. godine i to članom 66.1 propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašnje i potrebe poslodavca i to: stavom 1. ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca i to ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi, stavom 3. ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca i to: tačkom 4. ometanje jednog ili više zaposlenih u procesu rada kojima se izrazito otežava izvršavanje radnih obaveza, a tačkom 8. izrazito grubo ili neuljudno ponašanje prema saradnicima ili strankama.

Prema Zakonu o radu i Pravilniku o radu tuženog, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, i to ako ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Rezultati rada mere se radnim učinkom, a on se utvrđuje na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama. Odsustvo potrebnih znanja i sposobnosti uzrok su neukosti, a ono se ne meri, jer je vidljivo na prvi pogled, s obzirom da zaposleni ne ume da radi, kod njega nema ni stručnosti, ni umeća, ni vičnosti, ni spretnosti, ali postojanje ovog razloga mora biti utvrđeno. Kod utvrđenog da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog od januara 2011. godine, da je poslove ... počeo da obavlja od 06.03.2012. godine, a da mu je radni odnos prestao na osnovu rešenja tuženog od 26.04.2012. godine, zbog toga što nije pokazao odgovarajuće stručne i radne sposobnosti, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nije ispunjen ovaj uslov za prestanak radnog odnosa kod tuženog, s obzirom da tuženi ni jednim opštim aktom, niti odlukom nije predvideo kriterijume koji moraju biti ostvareni da bi rezultati rada na poslovima ... bili adekvatni i čijim neispunjenjem zaposlenom prestaje radni odnos, odnosno kod tuženog nije bio propisan minimalan procenat ostvarenja zadatih ciljeva koje je zaposleni morao da ispuni, niti je tuženi ukazao tužiocu koje rezultate rada nije ostvario, a koji su mu postavljeni, niti mu je dostavio izveštaj kojim je ocenjen njegov rad. Osim toga, tuženi tužiocu nije dao instrukcije i ostavio rok za poboljšanje rezultata rada, s obzirom da je direktor tuženog na osnovu izveštaja o radu tužioca bio dužan da tužioca jasno uputi na koji način da poboljša rad i u kom roku da izvršava obaveze, jer kada se govori o dopuštenosti otkaza zbog neostvarivanja rezultata rada, standardi Preporuke MOR-a broj 166. o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca upućuju na to da je takav otkaz uslovljen obavezom poslodavca da pored pisanog obaveštenja uputi zaposlenog kako da unapredi svoj učinak i da mu ostavi razuman period za unapređenje rezultata rada, a posebno u situaciji u kojoj je tužilac poslove ... obavljao manje od dva meseca, a tuženi ni jednim opštim aktom, niti odlukom nije predvideo kriterijume koji moraju biti ostvareni da bi rezultati rada na poslovima ... bili adekvatni i čijim neispunjenjem zaposlenom prestaje radni odnos, odnosno kod tuženog nije bio propisan minimalan procenat ostvarenja zadatih ciljeva koje je zaposleni morao da ispuni. Imajući u vidu navedeno, to su pravilno zaključili nižestepeni sudovi da nisu bili ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu tužiocu propisani članom 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i Pravilnikom o radu tuženog.

Tužiocu je otkazan ugovor o radu i sa razloga, jer nije poštovao radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, budući da je njegovo ponašanje bilo takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Ovaj otkazni razlog postavljen je kao opšta klauzula po kojoj svaki postupak suprotan oštem ili pojedinačnom aktu poslodavca može dovesti do otkaza ugovora o radu. Međutim, nije svako nepoštovanje radne discipline otkazni razlog. Otkazni razlog je samo ono nepoštovanje radne discipline zbog koje zaposleni ne može da nastavi rad kod poslodavca, a reč je o ponašanju koje se ne može tolerisati zato što je, po razumnoj oceni nepodnošljivo. To svojstvo ponašanja procenjuje se u svakom konkretnom slučaju i ono se može ispoljavati kao činjenje ili nečinjenje, ali u oba slučaja narušava se tehnološka, organizaciona, bezbedonosna, komunikaciona i svaka druga disciplina rada. Ovaj otkazni razlog propisan je ne samo Zakonom o radu, nego i Pravilnikom o radu tuženog, međutim, kod utvrđenog da je tužilac pokušavao da pomogne koleginici BB, koja je sa njim bila u istom timu, tako što joj je davao instrukcije u vezi sa klijentom sa kojim je razgovarala telefonom, što je bio uobičajeni način saradnje kod tuženog da zaposleni koji ima više iskustva u radu pomaže drugim zaposlenima, to sledi da tužilac ni na koji način nije napadao koleginicu, niti je vikao na nju, već je ukazivao na koji način da postupi, da ne napravi grešku, pa su stoga pravilno zaključili nižestepeni sudovi, a suprotno navodima revizije, da nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu i sa ovog razloga. Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da tužilac nije prekršio disciplinu ni kada je prosledio mejl vođi projekta u kojem je naveo da smatra da koleginica BB nije spremna da bude deo projekta koji obavlja njihov tim, s obzirom da je tužilac na taj način samo podržao vođu tima, koji je na sastanku istakao da BB nije spremna da bude deo projekta, jer je imala malo iskustva i nije imala dovoljno znanja, a što su podržali i ostali zaposleni, koji su bili na tom sastanku i izneo je svoje mišljenje o njenim mogućnostima, ali uzimajući u obzir njeno iskustvo i potrebno znanje.

S obzirom da iz navedenog sledi da nisu bili ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu tužiocu, to su pravilno odlučili nižestepeni sudovi kada su usvojili zahtev tužioca i poništili, kao nezakonito rešenje tuženog i obavezali tuženog da tužioca vrati na rad, pravilnom primenom člana 191. Zakona o radu.

Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a u reviziji se ponavljaju navodi žalbe i osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što je nedozvoljeno u postupku po reviziji na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Neosnovani su i navodi revizije kojima se ukazuje da tužba nije podneta u roku propisanom članom 195. Zakona o radu. Naime, tužilac je sporno rešenje primio 30.04.2012. godine, a tužbu podneo 03.07.2012. godine tražeći da se utvrdi da je mu je nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, da bi podneskom od 15.08.2012. godine tražio poništaj spornog rešenja tuženog, kao nezakonitog, iz čega sledi da je tužba blagovremena, odnosno da je podneta u roku propisanom članom 195. Zakona o radu koji se u to vreme primenjivao. Naime, podnetom tužbom 03.07.2012. godine tužilac je tražio da se utvrdi da mu je nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, a to što je tužilac podneskom od 15.08.2012. godine tražio da se poništi, kao nezakonito sporno rešenje tuženog ne čini tužbu neblagovremenom, jer time što je tužilac tražio da se utvrdi da mu je nazakonito prestao radni odnos kod tuženog upravo se tražilo utvrđenje nezakonitosti spornog rešenja, a kasnijim podneskom je bliže označeno koje rešenje se osporava, sa kojih razloga su neosnovani ovi navodi revizije tuženog.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

S obzirom na to da troškovi odgovora na reviziju nisu bili nužni i neophodni, to je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić