Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2382/2018
15.04.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vesna Laketić advokat iz ..., protiv tuženog „Eaton electric“ DOO iz Sremske Mitrovice, čiji je punomoćnik Vladimir Milić advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 442/18 od 18.06.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 15.04.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 442/18 od 18.06.2018. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P1 16/17 od 30.11.2017. godine, stavom prvim izreke, poništeno je rešenje tuženog broj 1913/2015 od 28.05.2015. godine kao nezakonito i obavezan tuženi da u roku od osam dana po pravnosnažnosti presude vrati tužilju u radni odnos, zaključi sa njom ugovor o radu i prizna joj sva prava iz radnog odnosa koja joj po zakonu pripadaju, te da je rasporedi na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, sve pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da na ime troškova parničnog postupka isplati tužilji iznos od 367.500,00 dinara u roku od osam dana po pravnosnažnosti presude pod pretnjom izvršenja, dok je odbijen tužiljin zahtev za iznos od 49.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 442/18 od 18.06.2018. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je delimično usvojena i rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u presudi Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P1 16/17 od 30.11.2017. godine delimično preinačeno u usvajajućem delu, tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 334.500,00 dinara, a u preostalom delu žalba tuženog je odbijena i presuda potvrđena u preostalom usvajajućem delu. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da na ime troškova žalbenog postupka naknadi tužilji iznos od 18.000,00 dinara u roku od 15 dana.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Tužilja je podnela odgovor na reviziju.
Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. i člana 441. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revizije o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP jer drugostepeni sud, nakon održane rasprave, prilikom ocene izvedenih dokaza nije pogrešno primenio član 8. tog zakona.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog od 12.07.2006. godine na poslovima radnika u ... i uglavnom je radila na radnom mestu „....“ - ... . Poslove koje je tužilja obavljala radi više izvršilaca u liniji, tako da je i norma grupna - linijska. Odlukom direktora tuženog od 30.04.2015. godine o reorganizaciji u sektoru proizvodnje predviđeno je da se, zbog smanjenog kapaciteta proizvodnje u svim proizvodnim linijama u odnosu na poslovni plan za 2015. godinu, broj zaposlenih smanji za 35 lica. Predlogom programa rešavanja viška zaposlenih predviđeno je da se višak zaposlenih utvrđuje na osnovu njihovih rezultata rada - prosečne mesečne ocene u poslednjih 15 meseci, u periodu januar 2014. godine - mart 2015. godine. Sastavni deo programa je odluka direktora tuženog od 08.05.2015. godine o prestanku potrebe za radom 35 zaposlenih, a uz program priložen je spisak zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, na kojem se nalazi i tužilja. Ovaj spisak sadrži prosečne ocene svih 35 zaposlenih koje se kreću u rasponu od 2,79 do 2,97. Tužiljina prosečna ocena je 2,96.
U vremenskom periodu relevantnom za utvrđivanje viška zaposlenih tužilja je bila ocenjena u januaru, februaru, martu, julu, avgustu i septembru 2014. godine, januaru, februaru i martu 2015. godine. Kada je ocenjivana tužilja je pet puta - u januaru, februaru, avgustu i sesptembru 2014. godine i februaru 2015. godine dobila najvišu ocenu (3). Niže ocene dobila je u martu i julu 2014. godine, kao i u januaru i martu 2015. godine, pri čemu za smanjene ocene ne postoji dokumentovana evidencija učinjene greške kao razloga za umanjenje ocene. Tužilja nije ocenjivana u aprilu, novembru i decembru 2014. godine zato što je radno vreme ili deo radnog vremena provela na treningu, kao i u oktobru iste godine kada je deo fonda sati bila na bolovanju i godišnjem odmoru. U istoj godini tužilja nije ocenjena u maju i junu iako su postojali uslovi za njeno ocenjivanje. Ocenjivanje zaposlenih vrše njihovi neposredni rukovodioci koji ocenu dostavljaju supervizoru. Spisak sa ocenama potpisuju tim lider i menadžer proizvodnje i isti se nakon toga dostavlja odeljenju tuženog za ljudske resurse. Spisak sa ocenama nije objavljivan po isteku meseca, ali je svaki zaposleni znao da se njegov rad ocenjuje i mogao je od neposrednog rukovodioca saznati svoju ocenu.
Tužilji je ugovor o radu otkazan rešenjem od 28.05.2015. godine, sa obrazloženjem da je na osnovu odluke o reorganizaciji u sektoru proizvodnje broj izvršilaca smanjen za 35 zaposlenih i da je primenom predviđenih kriterijuma utvrđeno da je tužilja jedna od zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, sa pravom na otpremninu. Ugovor o radu tužilji je otkazan sa 29.05.2015. godine.
Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pravilno primenili materijalno pravo.
Tužilji je ugovor o radu otkazan na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, zbog prestanka potrebe za njenim radom usled smanjenja broja zaposlenih u proizvodnji, predviđenog odlukom tuženog od 28.04.2015. godine. U postupku otkaza ugovora o radu iz navedenog razloga tuženi je, saglasno članu 153. Zakona o radu, doneo program rešavanja viška zaposlenih, sa sadržinom propisanom članom 155. stav 1. tog zakona. Višak zaposlenih tuženi je utvrđivao primenom kriterijuma „rezultati rada“, predviđenog njegovim Kolektivnim ugovorom od 31.10.2014. godine, članom 80. stav 4, odnosno na osnovu ocene neposrednog rukovodioca tužilje koja je radila na radnom mestu za koje nisu utvrđeni individualni normativi i standardi rada. Pri tom su korišćenje ocene date tužilji u skladu sa Pravilnikom tuženog o ocenjivanju zaposlenih u proizvodnji od 29.08.2012. godine. Označenim opštim aktom predviđeno je da ocenjivanje vrši smenovođa, neposredni rukovodilac zaposlenog, na osnovu njegovog odnosa prema poslu i drugim zaposlenim, rezultata rada i poštovanja pravila, s`tim što se ne ocenjuju zaposleni koji su na radu proveli manje od 50% ukupnog fonda radnih sati predviđenih za mesec u kojem se vrši ocenjivanje, odnosno oni zaposleni koji se nalaze na obuci.
Tužilja je na taj način dobila ocenu koja je svrstava u grupu od 35 zaposlenih za čijim je radom prestala potreba. Od ukupno 15 meseci - period od januara 2014. godine do marta 2015. godine, koji je predviđen kao relevantan za utvrđenje viška zaposlenih, tužilja je ocenjena za devet meseci. Ona opravdano nije ocenjena u mesecima kada je sve ili veći broj radnih sati provela na treningu - obuci ili je koristila godišnji odmor, odnosno nalazila se na bolovanju. Međutim, tužilja nije ocenjena u maju i junu 2014. godine, iako je u tim mesecima ispunjavala uslove da budu ocenjena. Radila je više od 50% radnih sati predviđenih za te mesece, a tuženi ne dokazuje da su postojali opravdani razlozi zbog kojih je u tim mesecima izostala ocena o tužiljinom radu. Zbog toga nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da se usled ovog propusta - izostanka ocene tužiljinog rada u označenim mesecima u kojima je radila, za koje nije postojao razlog predviđen navedenim Pravilnikom tuženog o ocenjivanju zaposlenih u proizvodnji, niti neki drugi opravdani razlog, dovodi se u sumnju njena prosečna ocena na osnovu koje je svrstana na 24 mesto liste zaposlenih sa najlošijim rezultatima rada, kojima se kao višku zaposlenih otkazuje ugovor o radu.
Izjavljenom revizijom, kojom se osporava pravilnost primenjenog materijalnog prava, tuženi ni jednim navodom ne dotiče razloge za pravno stanovište nižestepenih sudova kako izostanak ocene za maj i jun 2014. godine utiče na pravilnost ukupne prosečne ocene i položaj tužilje na listi viška zaposlenih, koje revizijski sud prihvata kao jasne i logične.
Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić