U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos ugovorom o radu 17. maja 2002. godine i obavljao poslove i zadatke na radnom mestu ... . Sindikat MBS nezavisnost čiji je tužilac član je 21. jula 2006. godine doneo odluku o stupanju u štrajk. Štrajk je otpočeo 26. jula 2006. godine a kao mesto štrajka je određen krug preduzeća bez bližeg određenja mesta na kom će se održati. Štrajk je blagovremeno najavljen a njemu je prethodio i štrajk upozorenja. Tužilac je tri do četiri dana pre početka štrajka bio na bolovanju koje je trajalo 10 do 12 dana. Po povratku sa bolovanja, s obzirom da je štrajk i dalje trajao, tužilac se pridružio štrajkačima i javio poslovođi. Tuženi je 24. novembra 2006. godine doneo rešenje kojim je tužilac udaljen sa rada, zatim upozorenje o postojanju razloga za otkaz u kome je navedeno da u periodu od 26. jula do 24. novembra iste godine tužilac nije dolazio na rad niti je poslodavca obavestio da se nalazi u štrajku odnosno nije štrajkovao u krugu preduzeća niti se poslodavcu obraćao radi omogućavanja ovog prava. Zbog toga je tuženi 29. decembra 2006. godine doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu u kome je navedeno da se ugovor otkazuje zbog povrede radne obaveze koja se sastoji u nedolasku odnosno neredovnom dolasku na rad i postupanju suprotno članu 5. Zakona o štrajku. Prema zapisniku o inspekcijskom nadzoru Odeljenja inspekcije Podunavskog okruga od 24.11.2006. godine utvrđeno je da grupi štrajkača, među kojima se nalazio tužilac, nije bilo omogućeno da se okupljaju u fabričkom krugu tuženog i da je to učinjeno po usmenom nalogu tadašnjeg direktora tuženog. Zahtev inspekciji rada u Smederevu podnela su 16.11.2006. godine 42 zaposlena, među kojima i tužilac, kojim su tražili da im se omogući ulazak u krug preduzeća jer im je to onemogućeno od strane službe obezbeđenja tuženog. Inspektor rada izlazio je na lice mesta i utvrdio da je grupa zaposlenih radnika, podnosilaca zahteva, među kojima i tužilac, izjavila da im ne dozvoljavaju ulazak u krug preduzeća.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su poništili rešenje o otkazu i obavezali tuženog na reintegraciju tužioca.

Prema članu 5. stav 3. Zakona o štrajku ako se štrajk ispoljava okupljanjem zaposlenih, mesto okupljanja učesnika u štrajku ne može biti van poslovnih – radnih prostorija odnosno van kruga poslovnog prostora zaposlenih koji stupaju u štrajk.

Prema članu 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

U ovom slučaju, tužilac se nalazio na bolovanju u vreme kada je kod tuženog započeo štrajk. Po povratku sa bolovanja tuženi je pristupio štrajku, o čemu je obavestio pretpostavljene. Tužiocu je zajedno sa ostalim štrajkačima bilo onemogućeno da uđu u krug fabrike zbog ponašanja poslovodstva tuženog. Imajući u vidu da je tužilac uporno zahtevao da mu se omogući ulazak u poslovne prostorije gde bi se nastavilo sa zakonitim štrajkom, po pravilnom zaključku nižestepenih sudova tužilac ne može biti odgovoran za kršenje člana 5. stav 3. Zakona o štrajku jer nije svojom krivicom postupao protivno ovim odredbama već je tuženi taj koji ga je onemogućio u legalnom štrajku.

U reviziji se ponavljaju žalbeni navodi koji su pravilno ocenjeni od strane drugostepenog suda, zbog čega je izostavljeno detaljnije obrazlaganje presude i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 2. ZPP.

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić