Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Zaključkom Vlade RS br. 112-1619/2008-2 od 17.04.2008. godine propisano je da se položaj lica koja su bila zaposlena u Privremenim institucijama Kosova i Metohije upodobljava položaju državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji delokrug je preuzeo drugi organ (čl. 135. stav 1 Zakona o državnim službenicima). Rešenjem direktora Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Republike Srbije od 29.04.2008. godine, tužilac, koji je bio zaposlen u Privremenim institucijama KiM, u Okružnom zatvoru u Gnjilanu, preuzet je u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine. Po donošenju naznačenog rešenja, tužilac nije radno angažovan, a nastavio je da živi na teritoriji AP KiM. Tužilac se nije obraćao tuženoj zahtevom za isplatu jubilarne nagrade. Visinu dosuđenog iznosa po osnovu juilarne nagrade prvostepeni sud je utvrdio prema prosečnoj zaradi po zaposlenom u Republici Srbiji za decembar 2017. godine, čija je visina utvrđena iz dopisa Republičkog zavoda za statistiku od 14.11.2019. godine, kao i dopisa tužene od 15.11.2019. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je s pozivom na odredbu čl. 4 Zakona o državnim službenicima, čl. 120 Zakona o radu i čl. 44 PKU za državne organe, ocenio da je tužilac ostvario pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10 godina rada u radnom odnosu kod organa tužene na dan 15.05.2018. godine, te da je nastala obaveza poslodavca da zaposlenom po ovom osnovu isplati utuženo potraživanje sa pripadajućom zateznom kamatom. Tužena nije rešenjem utvrdila da je tužilac ostao neraspoređeni državni službenik, pa je okolnost da je tužilac ostao neraspoređen, jer prema tvrdnji tužene ne postoji radno mesto na kome bi mogao da obavlja rad, bez pravnog značaja za ocenu osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, iz kojih razloga je obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 54.344,00 dinara sa pripadajućom kamatom, koliko iznosi prosečna zarada bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji za mesec decembar 2017. godine, na osnovu člana 120. Zakona o radu i odredbe člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, broj 25/15 ... 34/2018).

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je, s pozivom na odredbe čl. 251 i 252 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, u vezi sa čl. 1 st. 1 i 2 Zakona o državnim službenicima, tužbeni zahtev odbio nalazeći da tužilac do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom nije dokazao da se pisanim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu jubilarne nagrade, pa u situaciji kada mu nije priznato pravo na jubilarnu nagradu, on ne može sa uspehom tražiti isplatu po tom osnovu.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je odbio zahtev tužioca za isplatu utuženog potraživanja.

Odredbom člana 120.stav 1.tačka 1. Zakon o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/2005...95/18), propisano je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.

Poseban kolektivni ugovor za državne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/15...34/18), u odredbi člana 46. stav 2. propisuje da zaposleni ostvaruje pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10, 20, 30, 35 i 40 godina rada provedenih u radnom odnosu u državnom organu, organu autonomne pokrajine, odnosno jedinici lokalne samouprave, bez obzira na to u kom organu je zaposleni ostvario pravo iz radnog odnosa. Kod utvrđivanja prava na jubilarnu nagradu računaju se i godine rada kod poslodavca od koga je nadležni organ preuzeo nadležnosti, poslove i zaposlene.

U konkretnom slučaju, tužilac je preuzet iz Privremenih institucija na Kosovu i Metohiji u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija, ali je ostao neraspoređen jer ne postoji radno mesto na kom je mogao da obavlja svoje zadatke. U situaciji kada tužilac nije radno angažovan, on nema pravo na jubilarnu nagradu, pošto Poseban kolektivni ugovor za državne organe to pravo predviđa za godine rada provedene u radnom odnosu u državnom organu, a tužilac, od dana preuzimanja - 15.05.2008. godine, nije radio. Na osnovu Zaključka Vlade tužilac je formalno u radnom odnosu kod tužene sa fiksnim iznosom plate, ali ne ostvaruje rad niti mu se obračunava minuli rad.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da mu pravo na jubilarnu nagradu pripada kao licu koje je u radnom odnosu kod poslodavca, jer uslov za isplatu jubilarne nagrade nije raspoređenost na rad zaposlenog. Suprotno tim navodima revizije, odredba člana 46. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/15...34/18) jasno i nedvosmisleno propisuje pravo zaposlenog na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, tako da se isplaćuje za 10 godina rada u radnom odnosu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa (tačka 1). Nije dovoljno da zaposleni bude u radnom odnosu kod poslodavca, jer bi se u tom slučaju pravo na isplatu jubilarne novčane nagrade vezivalo samo za radni odnos. Pored radnog odnosa potrebno, je, odnosno zakonom propisano, da zaposleni i radi, a to ovde nije slučaj jer tužilac ne radi. Preuzimanje na osnovu Zaključka Vlade ne podrazumeva ostvarivanje svih prava iz radnog odnosa, što je jasno iz sadržaja Zaključka kojim je određen samo fiksni iznos plate tužiocu bez obračunavanja minulog rada.S tim u vezi, revident neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković