U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Dragić, advokat iz ..., protiv tuženog Holding korporacije „Krušik“ AD Valjevo, čiji je punomoćnik Nikola Urošević, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2558/21 od 24.12.2021. godine, u sednici održanoj 03.08.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2558/21 od 24.12.2021. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 279/20 od 15.04.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno kao nezakonito rešenje generalnog direktora tuženog broj .. od 26.08.2020. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.07.2017. godine i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 69.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2558/21 od 24.12.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP.Takođe, revizijom se ukazuje na povrede postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe, kao i na pogrešnu primenu člana 8. ZPP-a, čime se u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u periodu od 01.07.2015. godine do 26.08.2020. godine, radila kod tuženog na osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme i aneksa ugovora o radu za obavljanje poslova „...“. Zaključeni ugovori o radu na određeno vreme i aneksi razlikuju se u pogledu trajanja radnog odnosa, da bi zatim tužilji prestao radni odnos rešenjem od 26.08.2020. godine, zbog isteka vremena na koji je zaključen ugovor o radu od 01.01.2017. godine. Tužilja je u navedenom periodu kod tuženog radila neprekidno, na istom radnom mestu i obavljala iste poslove, jer je, kako su sudovi utvrdili, potreba za poslovima koje je tužilja obavljala bila stalna, a ne zbog povećanog obima posla ili realizacije projekta.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je rešenje o otkazu ugovora o radu od 26.08.2020. godine nezakonito, zbog čega je isto poništeno i utvrđeno da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme na osnovu člana 37. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, ... 75/14), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1), poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2), ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe proizlazi da se više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori) smatraju jednim ugovorom. Ako zaposleni radi na poslovima čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba u smislu citirane odredbe člana 37. stav 1. Zakona o radu, ukupno trajanje rada po više ugovora ne može biti duže od 24 meseca. U konkretnom slučaju, tužilja je sa tuženim zaključila više ugovora o radu na određeno vreme i aneksa ugovora o radu, za period duži od pet godina i dva meseca neprekidnog rada, u kome je obavljala iste sistematizovane poslove „...“. Zaključivanjem više ugovora na određeno vreme tuženi je postupao protivno odredbama zakona kojima je regulisan rad na određeno vreme, čime je zloupotrebio prava poslodavca. S obzirom na to da je tužilja neprekidno radila duže od pet godina na istim poslovima, a da je tuženi kao poslodavac zloupotrebio prava iz 37. stav 6. Zakona o radu za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, jer je tužilja i nakon 30.06.2017. godine (kada je trebalo da joj prestane radni odnos, s obzirom da je radila 24 meseca neprekidno, na istim poslovima), nastavila da radi kod tuženog na osnovu saglasnosti poslodavca (imala je zaključen ugovor o radu). Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je, došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, u smislu odredbe člana 37. stav 1. i 6. Zakona o radu, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev. Zato su neosnovani revizijski navodi tuženog kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Revizijski navodi da je tužilja zasnovala radni odnos na određeno vreme zbog realizacije projekata, su bez uticaja, jer tuženi nije dokazao o kakvim se projektima radi da bi tužilja bila angažovana, odnosno da je tužilja obavljala poslove koji su bili potrebni za realizaciju baš tih projekta, imajući u vidu da je iste poslove obavljala duže od pet godina.

Takođe, bez uticaja su navodi revizije da je za ovaj spor nevažno angažovanje tužilje pre 01.01.2017. godine, jer joj je radni odnos prestao pravnosnažnim rešenjima protekom roka na koji su zaključeni, a koje tužilja nije osporavala. Međutim, po nalaženju ovog suda formalna pravosnažnost rešenja kojim je tužilji prestao radni odnos istekom roka za koji je ugovor zaključen (radni odnos na određeno vreme), ne isključuje primenu imperativne odredbe člana 37. stav 1, 2. i 6. Zakona o radu, u situaciji kada radni odnos na određeno vreme traje duže od 24 meseca, protivno uslovima iz citirane zakonske odredbe.

S obzirom da je tužilji radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.07.2017. godine, to je pravilno kao nezakonito poništeno osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa zbog isteka roka na koji je zasnovan, jer se preobraženi radni odnos, sada kao radni odnos na neodređeno vreme, ne može zakonito otkazati zbog proteka vremena.

Kako se ostalim navodima revizije osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP, to je primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, jer po ovom pravnom leku tuženi nije uspeo, te je doneta odluka kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 165. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić