Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića, dr Ilije Zindovića, Branislava Bosiljkovića i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz BB, čiji je punomoćnik Dragan Volarević, advokat iz ..., protiv tuženog BB, čiji je punomoćnik Vesna Stanimirović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1181/19 od 17.04.2019. godine, u sednici održanoj 25.09.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1181/19 od 17.04.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1181/19 od 17.04.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici P1 240/18 od 21.01.2019. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu za period od 01.03.2015. godine do 01.09.2015. godine isplati na ime troškova za ishranu u toku rada 28.821,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.08.2018. godine do konačne isplate, kao i 10.770,22 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu za period od 01.03.2015. godine do 01.09.2015. godine isplati na ime troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora 10.662,66 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.08.2018. godine do konačne isplate, kao i 3.966,81 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka od 41.400,00 dinara, u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1181/19 od 17.04.2019. godine, žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kojom je utvrđeno da je tužbeni zahtev osnovan, a tuženi obavezan da navedene naknade tužiocu plati sa pripadajućom kamatom. O ovom pravu tužioca i o visini tražene naknade, sudovi su odlučili u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim pravnim osnovom, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora podneta je 05.03.2018. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 54.220,79 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja iznos ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić