Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa Daliborka Marković, advokat iz ..., protiv tužene „Banca Intesa“ AD Beograd, koju zastupa Ljubica Tomić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4112/19 od 19.05.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 15.07.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužene, UKIDA presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4112/19 od 19.05.2020. godine u stavu drugom izreke i u navedenom delu predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Jagodini P1 154/18 od 02.10.2019. godine u stavu prvom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da sud obaveže tuženu da joj na ime uvećane zarade po osnovu rada dužeg od punog radnog vremena isplati iznose bliže označene u izreci sa kamatom od dospelosti. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužilji naknadi troškove za službena putovanja u dane 14.01, 18.01. i 21.01.2016. godine u iznosu od 3.252,00 dinara, što bi tuženi bio dužan da plati sa zakonskom kamatom od 27.01.2016. godine do isplate, kao i zahtev za naknadu parničnih troškova. Stavom trećim izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 42.850,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4112/19 od 19.05.2020. godine u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena navedena prvostepena presuda u delu stava drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu troškova za službena putovanja sa kamatom do isplate. Istom presudom u stavu drugom izreke preinačena je navedena prvostepena presuda u stavu prvom, delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan zahtev za naknadu troškova i stavu trećem izreke tako što je: a) usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužilji na ime uvećane zarade po osnovu rada dužeg od punog radnog vremena za period od 15.05.2015. godine do 01.06.2016. godine isplati pojedinačno određene iznose po mesecima sa kamatom od dana dospelosti i b) obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 80.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu blagovremeno je izjavila reviziju tužena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku i nalazi da je revizija dozvoljena i osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u stalnom radnom odnosu kod tužene, do sporazumnog prestanka 10.06.2016. godine, obavljajući poslove savetnika za klijente – prodaju fizičkim licima u ekspozituri u ... . Ugovorom o radu i aneksom propisano je pravo zaposlenog na zaradu i uvećanu zaradu, naknadu troškova u vezi sa radom i drugih primanja u skladu sa Zakonom o radu i kolektivnim ugovorom tužene. Puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, radna nedelja po pravilu traje pet radnih dana a radni dan 8 časova. U periodu od maja 2015. godine do maja 2016. godine tužena nije donosila odluku o uvođenju prekovremenog rada a tužilja je za sporni period vodila sopstvenu evidenciju ostvarenih sati prekovremenog rada. Sprovedeni veštačenjem na osnovu lične evidencije tužilje utvrđeno je postojanje 1274 sata prekovremenog rada.

Prvostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade na osnovu rada dužeg od punog radnog vremena ocenom da tužilja nije dokazala da je radila duže od punog radnog vremena po nalogu poslodavca i da evidencija tužilje o prekovremenom radu nije pouzdan dokaz.

Pobijanom presudom primenom člana 53. stav 1. i 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu preinačena je delimično prvostepena presuda i usvojen tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po osnovu rada dužeg od punog radnog vremena sa kamatom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana presuda je u osporenom delu zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava usled čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 53. stav 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09, 32713 i 75/14) zaposleni, na zahtev poslodavca je dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji je planiran. Prekovremeni rad ne može traje duže od 8 časova nedeljeno. Prema članu 12. Kolektivnog ugovora tuženog zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu se utvrđuje na osnovu: osnovne zarade, dela zarade za rad i učinak i uvećane zarade, a prema članu 16. zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad – 26% od osnovice.

Iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da prekovremeni rad ne nastaje automatski, već isključivo na zahtev poslodavca u konkretno opredeljenim situacijama, i da je zakonom vremenski limitiran. Tužilja je tokom postupka isticala da je u spornom periodu radila kod tuženog prekovremeno svakog radnog dana po 4 sata i subotom po 6 sati. Istovremeno kod tuženog nije postojala naredba za prekovremeni rad niti je u dokaznom postupku ispitivano da li je postojao neformalni zahtev poslodavca za produženje rada niti realna potreba za prekovremenim radom u vidu iznenadnog povećanja obima posla i dr. Kod ovakvog stanja paušalan je i sporan zaključak drugostepenog suda o postojanju propusta tužene banke da donese naredbu o prekovremenom radu.

Tužena je u parnici osporavala rad tužilje preko utvrđenog radnog vremena i isticala da eventualno duže ostajanje tužilje na poslu nema pravni značaj prekovremenog rada. Prvostepeni sud je odbijajući tužbeni zahtev odbio prethodno predlog tužene za dopunsko veštačenje dužine radnog angažovanja tužilje na osnovu logovanja radnika. Preinačujući prvostepenu presudu drugostepeni sud nije imao u vidu navedeni predlog tužene, ocenjujući isključivo prihvatljivost lične evidencije tužilje kao dokaznog sredstva. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u nedostatku drugih dokaza a prema okolnostima svakog konkretnog slučaja, lična evidencija zaposlenog o prisustvu na poslu može biti prihvatljiv dokaz, jer zaposleni ne treba da trpi štetu zbog propusta poslodavca. Međutim, u ovom slučaju je izostalo utvrđenje da li propust poslodavca zaista postoji, da li je bilo potrebe za donošenje naredbe o prekovremenom radu ili neformalnog pritiska na zaposlenog za produženi rad, pri čemu je i evidencija tužilje o prisustvu na radu i sadržini angažovanja preko radnog vremena bila proverljiva obzirom na korišćenje kompijutera tužilje u procesu rada.

Sa iznetih razloga odlučne činjenice za presuđenje ove pravne stvari su ostale sporne usled čega je drugostepena odluka morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, razjasniti navedene sporne okolnosti u vezi rada tužene nakon radnog vremena u spornom periodu i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima spora jer zavisi od ishoda glavne stvari.

Sa iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić

 

- 4 -