U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca B.K., S.B., B.N., A.R. i M.P., svi iz B., čiji je zajednički pomoćnik N.V., advokat iz B., protiv tuženog P.z.t. T.S. AD B., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1097/2015 od 16.07.2015. godine, u sednici veća održanoj 15.01.2016. odine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1097/2015 od 16.07.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 4561/13 od 13.02.2015. godine, obavezan je tuženi da na ime učešća tužilaca u dobiti tuženog za 2011. godinu isplati iznose sa zakonskom zateznom kamatom navedene u izreci presude, kao i da im solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 273.880,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 1097/2015 od 16.07.2015. godine, stavom prvim izreke, preinačio prvostepenu presudu tako što je kao neosnovan odbio tužbene zahtev tužilaca, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka, a stavom drugim izreke je odbio zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužioci su blagovremeno preko punomoćnika izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i člana 403. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede se revizijom posebno ne ukazuje.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da su tužioci bili u radnom odnosu kod tuženog do 31.10.2011. godine, kada im je radni odnos prestao na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa uz ostvarivanje prava na jednokratnu isplatu novčanih iznosa iz Fonda za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća, zaključenim sa tuženim u oktobru 2011. godine. Tuženi je na osnovu odluke Skupštine od 20.04.2012. godine doneo odluku broj 118668/1 od 23.04.2012. godine, kojom je utvrđeno pravo na isplatu po osnovu učešća u dobiti za 2011. godinu. Predviđeno je da pravo na isplatu imaju zaposleni koji su u radnom odnosu kod tuženog na dan stupanja na snagu te odluke, prema ostvarnim radnim časovima u 2011. godini, kao i lica koja su bila u radnom odnosu kod tuženog u 2011. godini, a prestao im je radni odnos po osnovu ispunjenja uslova za odlazak u penziju do dana donošenja te odluke, ali pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu isplatu po Fondu finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz društva u poslovnoj godini za koju se učešće u dobiti isplaćuje i naslednici preminulog zaposlenog. Utvrđeno je da su tužiocima isplaćene naknade prilikom dobrovoljnog odlaska iz preduzeća, koje nisu bile umanjene za učešće u dobiti za prethodnu godinu koju su primili, te da isti nisu učestvovali u raspodeli dobiti za 2011. godinu.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je nižestepeni sud primenio materijalno pravo kada je kao neosnovan odbio tužbeni zahtev tužilaca.

Odredbom člana 14. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05) je propisano da se ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini u skladu sa zakonom i opštim aktom, iz čega sledi da je pravo zaposlenog na učešće u dobiti ostvarnoj u poslovnoj godini predviđeno kao mogućnost, a ne obaveza poslodavca. Pravo na isplatu po osnovu učešća u dobiti utvrđuje poslodavac ugovorom o radu ili odlukom, što je u konkretnom slučaju i učinjeno. Naime, Skupština akcionara tuženog je odlukom od 20.04.2012. godine odobrila raspodelu dobiti, a u skladu sa njom, generalni direktor tuženog je doneo odluku 23.04.2012. godine o isplati dobiti za 2011. godinu zaposlenima, kojom je predviđeno da pravo na isplatu imaju zaposleni koji su u radnom odnosu kod tuženog na dan stupanja na snagu ove odluke i penzionisana lica koja su bila u radnom odnosu kod tuženog u 2011. godini, pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu isplatu novčanih iznosa iz Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća, kao i naslednici preminulog zaposlenog.

Budući da je tužiocima na osnovu zaključenih sporazuma o prestanku radnog odnosa, radni odnos kod tuženog prestao sa danom 31.10.2011. godine, to oni nemaju pravo na isplatu dobiti za 2011. godinu, jer u vreme donošenja odluke tuženog od 23.04.2012. godine kojom je regulisano pitanje isplate dobiti, nisu više bili radnici tuženog, pri čemu im je radni odnos i prestao uz isplatu jednokratne novčane naknade. To dalje podrazumeva da tužioci ne spadaju u krug lica na koje se odluka o raspodeli dobiti odnosi.

U konkretnom slučaju, ne može se govoriti o diskriminaciji tužilaca u smislu člana 18. i 20. Zakona o radu, jer se tužioci i ostali zaposleni koji su u radnom odnosu kod tuženog, ne nalaze u istoj činjenično- pravnoj situaciji. Učešće zaposlenih u dobiti nema karakter zarade, već prihoda od kapitala, a revizijski sud je mišljenja da je generalni direktor tuženog imao ovlašćenje na utvrđivanje kruga lica – zaposlenih koji će učestvovati u ostvarivanju dobiti preduzeća.

Imajući u vidu da je odluka generalnog direktora tuženog, u svemu u skladu sa članom 14. Zakona o radu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužioci neosnovano potražuju pravo na učešće u dobiti i njegovu isplatu.

Sa navedenog odlučeno je kao u izreci, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.