Rev2 240/2022 3.5.9

Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 240/2022
04.05.2023. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Žarko Gajić, advokat iz ..., protiv tuženog KBC Priština u Gračanici, čiji je zastupnik Državno pravobranilaštvo iz Beograda – Odeljenje u Leskovcu, radi isplate troškova prevoza, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 393/2021 od 09.08.2021. godine, u sednici veća održanoj 04.05.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 393/2021 od 09.08.2021. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 171/20 od 14.09.2020. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da isplati tužilji na ime troškova postupka po reviziji iznos od 97.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 171/20 od 14.09.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da isplati tužilji na ime naknade štete za putne troškove oko dolaska i povratka sa posla za period od 04.04.2012. godine do 29.02.2016. godine, pojedinačno određene mesečne novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, bliže određeno u izreci. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužilji na ime troškova postupka iznos od 147.360,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 393/2021 od 09.08.2021. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 171/20 od 14. 09.2020. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da isplati tužilji na ime naknade štete za putne troškove oko dolaska i povratka sa posla za period od 04.04.2012. godine do 29.02.2016. godine, određene novčane mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, kako je bliže određeno u izreci. Obavezana je tužilja da isplati tuženom na ime parničnih troškova iznos od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužilje je dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20).

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila zaposlena kod tuženog na poslovima ..., pri ... KBC iz Prištine u Gračanici. Tužilja sa porodicom živi u ... . Udaljenost do mesta njenog rada je 150 kilometara. Ona na posao putuje privatnim prevozom i plaća cenu karte u jednom pravcu u visini od 1.200,00 dinara. Tužilja ima boravište u ... i putuje na posao na relaciji ... – Gračanica i obratno, svakog četvrtog dana u mesecu. Tužilje ima prijavljeno prebivalište na adresi u ..., u ulici ... broj ..., a prijavljeno boravište u ... od 18.12.2021. godine u ulici ... broj ..., te od 20.11.2020. godine u ulici ... ...-...-... . Tužilja poseduje legitimaciju raseljenog lica, u kojoj je navedeno da se ista sa boravištem nalazi u ... . Na osnovu veštačenja je utvrđena visina potraživanja tužilje na ime troškova prevoza u spornom periodu prema efektivnim radnim danima u toku svakog meseca i prema ceni povratne karte u visini od 2.400,00 dinara na relaciji ... – Gračanica, shodno kom nalazu je tužilja opredelila tužbeni zahtev. Tuženi je osporio tužbeni zahtev, navodeći da je tužilja primalac takozvanog „Kosovski dodatak“ i iz tog razloga joj nisu isplaćivani troškovi prevoza, kao i da ona nije podnela izjavu o mestu stanovanja, javnom prevozu koji koristi, kao i o ceni prevozne karte (tužba je podneta 06.04.2015. godine).

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje na ime naknade štete zbog neisplaćenih putnih troškova oko dolaska i povratka sa posla za period od 04.04.2012. godine do 29.02.2016. godine, jer je zaključio da je centar životnih aktivnosti tužilje u..., gde živi i stanuje i ostvaruje sva prava u tom mestu, pravo na zdravstveno osiguranje i da tu njena deca pohađaju školu, a da je radno angažovana kod tuženog u Gračanici, putuje privatnim prevozom i plaća prevoznu kartu, da je tuženi u obavezi da tužilji isplati troškove prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, sa zakonskom zateznom kamatom.

Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje, zato što je smatrao da je na tužilji teret dokazivanja činjenica od kojih zavisi njeno pravo na isplatu naknade troškova prevoza, a da tužilja u toku postupka nije dostavila dokaze gde ostvaruje biračko pravo i zdravstveno osiguranje, kao i da nije dokazala da je centar njenih životnih aktivnosti zaista u ..., niti da je pojedinim danima u mesecu tokom spornog perioda putovala od ... do Gračanice, niti da je prijavila promenu mesta življenja tuženom kao svom poslodavcu.

Vrhovni kasacioni sud je našao da se osnovano revizijom tužilje ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14) je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Odredbom stava 3. ovog člana (posle Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu „Službeni glasnik RS“ broj 75/14) je propisano da, promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca. Članom 104. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija („Službeni glasnik RS“ br. 36/10 ... 37/14) i članom 102. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, („Službeni glasnik RS“ 1/15) predviđeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

Prema citiranim odredbama, pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva i dokaza da je zaposleni stvarno snosio ove troškove, te je tuženi u obavezi da tužilji naknadi štetu zbog neisplaćenih putnih troškova u međugradskom saobraćaju za traženi period, zbog čega je preinačena drugostepena presuda i potvrđena prvostepena presuda. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, da je sticaj životnih aktivnosti tužilje u ..., a da je u spornom periodu bila zaposlena kod tuženog na radnom mestu u Gračanici i da do svog radnog mesta koje je na većoj udaljenosti od 100 kilometara putovala privatnim prevozom i plaćala cenu karte u jednom pravcu u visini od 1.200,00 dinara, i na rad dolazila prema rasporedu koji je omogućavao da putuje od mesta porodičnog života do mesta rada, to za osnovanost tužbenog zahteva tužilje nisu od značaja činjenice koje je tuženi isticao i drugostepeni sud prihvatio kao razlog za ocenu o neosnovanosti tužbenog zahteva.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji pa tužilji na osnovu člana 153. i 154. a u vezi člana 163. stav 2. ZPP pripadaju traženi i opredeljeni troškovi ovog postupka koji su dosuđeni u ukupnom iznosu od 97.000,00 dinara i koji obuhvataju troškove na ime sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12 ... 37/21) i na ime sudskih taksi na reviziju u iznosu od 31.600,00 dinara i sudske takse na presudu u iznosu od 47.400,00 dinara, prema Tarifnom broju 1. stav 1. tačka 3. iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94 ... 95/18) uzimajući kao vrednost predmeta spora pobijanog dela ukupnu vrednost glavnog tužbenog zahteva.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić