.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 240/2023
17.05.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr. Ilije Zindovića, Marije Terzić, Zorana Hadžića i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Žaklina Mitrović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1250/22 od 20.06.2022. godine, u sednici održanoj 17.05.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1250/22 od 20.06.2022. godine.
PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1250/22 od 20.06.2022. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6087/21 od 02.12.2021. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog neisplaćenih zarada, za period od 28.12.2014. godine do 28.12.2018. godine, isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate kao i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka.
OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6087/21 od 02.12.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu, na ime naknade štete zbog neisplaćenih zarada, za period od 28.12.2014. godine do 28.12.2018. godine, isplati pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, bliže navedene u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 326.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.
Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 1250/22 od 20.06.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio, kao neosnovanu, žalbu tužene i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6087/21 od 02.12.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Vrhovni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20), za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu različitu sudsku praksu apelacionih sudova u istoj činjenično pravnoj situaciji, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene od 2009. godine, na neodređeno vreme, istovremeno je radio i u kosovskoj policijskoj službi, u kojoj je radni odnos zasnovao 2005. godine. Do juna 2013. godine tužilac je primao platu od Republike Srbije - MUP i platu za rad u kosovskoj policiji, koju je nastavio redovno da prima i nakon juna 2013. godine. Nosio je uniformu kosovske policije,kao i naoružanje. Rešenje o zasnivanju radnog odnosa kod tužene tužiocu nije uručeno iz bezbednosnih razloga. Nakon juna 2013. godine, tužena je obustavila isplatu novčanih davanja tužiocu. Rešenje o prestanku radnog odnosa nije mu dostavljeno, s tim što je odjavljen sa evidencije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje 31.05.2013. godine. Veštačenjem je utvrđena visina iznosa plate koju bi tužilac ostvario u periodu od 28.12.2014 . godine do 28.12.2018. godine, da je nastavio da radi kod tužene.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca. Zaključili su da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi pretrpljenu štetu u vidu neisplaćene zarade, primenom materijalnog prava iz člana 154. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu, jer tužiocu nije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa, zbog čega je bez pravnog osnova tužena obustavila isplatu plata tužiocu u spornom periodu.
Po shvatanju Vrhovnog suda, ovakav stav nižestepenih sudova nije pravilan.
Pogrešan je stav nižestepenih sudova da tužena, kao poslodavac, nije regulisala radnopravni status tužioca u skladu sa zakonom, te da ga je na ovaj način onemogućila da radi i ostvaruje platu. Tužiocu je radni odnos kod tužene prestao odjavom sa obaveznog socijalnog osiguranja 31.05.2013. godine i obustavom isplate plata. Od tada je tužilac imao ili mogao imati saznanje za eventualnu povredu prava, pa nedostavljanje rešenja o prestanku radnog odnosa nije od uticaja na mogućnost da u zakonskom roku pokrene spor pred nadležnim sudom. Tužilac nije dokazao ni da je nakon odjave sa obaveznog socijalnog osiguranja i obustave isplate plata obavljao faktički rad za tuženu, pa nije imao osnov za isplatu plata i drugih primanja saglasno odredbama 146. do 147.b Zakona o policiji važećeg do 04.02.2016. godine i članova 184. do 187. Zakona o policiji važećeg od 05.02.2016. godine. Prestankom radnog odnosa rešen je njegov radnopravni status kod tužene, pa tužiocu nije uskraćeno pravo da zaradu ostvaruje radom kod drugog poslodavca.Takođe, tužilac svoj zahtev zasniva na navodima da je faktički obavljao rad za tuženu, ali da je bio zaposlen u drugim institucijama u kojima je ostvarivao (i dalje ostvaruje) pravo na zaradu, zanemarujući da radni odnos ne može da se zasnuje kod dva poslodavca van slučajeva propisanih članom 41. Zakona o radu.
Sa izloženog, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.
Tužena je uspela u postupku po reviziji pa je na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 53. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku pripadaju troškovi celog postupka. Iznos troškova odmeren je prema opredeljenom zahtevu tužene i to: za sastav odgovora na tužbu u iznosu od 9.000,00 dinara, za sastav iznos od 18.000,00 dinara i za sastav revizije iznos od 18.000,00 dinara, primenom AT važećem na dan preduzimanja te parnične radnje, odnosno ukupan iznos od 45.000,00 dinara.
Predsednik veća – sudija
Gordana Komnenić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
