U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Stošić, advokat iz ..., protiv tuženog BB, čiji je punomoćnik Spomenka Bilić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4020/16 od 17.11.2017. godine, u sednici održanoj 04.12.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4020/16 od 17.11.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 11519/10 od 12.09.2016. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa su poništena, kao nezakonita i to rešenje kojim se utvrđuje da je usled organizacionih promena kod tuženog prestala potreba za radom tužioca, doneta od strane generalnog direktora i zamenika generalnog direktora tuženog od 05.03.2010. godine, zavedeno kod tuženog pod brojem .. i rešenje o otkazu ugovora o radu doneto od strane generalnog direktora i zamenika generalnog direktora tuženog od 08.03.2010. godine, zavedeno kod tuženog pod brojem .., kojim je tužiocu prestao radni odnos. Stavom 2. izreke, obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad. Stavom 3. izreke, tužba tužioca je odbačena u delu kojim je traženo da sud obaveže tuženog da tužioca rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom 4. izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 441.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od kada su nastupili uslovi za izvršenje pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4020/16 od 17.11.2017. godine, stavom 1. izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 11519/10 od 12.09.2016. godine u stavu 1, 2. i 4. izreke. Stavom 2. izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. st. 1. i 2. tač. 5. i 12. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava iz člana 363. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04 i 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ističe i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. st. 1. i 2. tač. 5. i 12. ZPP koje su isticane u postupku po žalbi. Imajući u vidu da se drugostepeni sud pravilno izjasnio o ne postojanju navedenih bitnih povreda odredaba parničnog postupka, u drugostepenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi sa članom 382. stav 1. ZPP, kao revizijski razlog po članu 398. stav 1. tačka 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na određeno vreme na poslovima referenta tehničke podrške Odeljenja IT. Međutim, rešenjem tuženog broj .. od 05.03.2010. godine, utvrđeno je da je usled organizacionih promena kod tuženog prestala potreba za radom tužioca i da će radnopravni odnos tužioca biti rešen isplatom zakonske otpremnine u iznosu od 105.429,00 dinara i da na dan donošenja rešenja tužilac ima navršenih šest punih godina staža. Rešenjem tuženog broj .. od 08.03.2010. godine tužiocu zaposlenom na poslovima referenta Odsek tehničke podrške Odeljenja IT, za čijim je radom prestala potreba je otkazan ugovor o radu broj .. od 27.12.2007. godine pri čemu je konstatovano da je zaposlenom isplaćena otpremnina u neto iznosu od 105.429,00 dinara, te da tužiocu prestaje radni odnos danom dostavljanja rešenja.

U obrazloženju rešenja je navedeno da je kod tuženog došlo do organizacionih promena koje imaju za posledicu smanjenja ukupnog broja zaposlenih, da je prestala potreba za radom tužioca, da tuženi nije u mogućnosti da tužioca premesti na druge poslove i da mu obezbedi rad kod drugog poslodavca, prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, sa skraćenim radnim vremenom, kao ni ostvarivanje drugih prava u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom i da je u skladu sa odredbom člana 153. Zakona o radu i čl. 70-74. Kolektivnog ugovora tuženog doneta odluka broj .. od 01.02.2010. godine o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova kod tuženog. Pre donošenja rešenja tuženi je 27.11.2009. godine usvojio Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova, a po prethodno opredeljenom mišljenju reprezentativnog sindikata i Nacionalne službe za zapošljavanje. Dana 28.12.2009. godine donet je Program rešavanja viška zaposlenih. Novim Pravilnikom na nivou društva sveden je broj sistematizovanih mesta sa 504 na 356 mesta, a obaveštenjem tuženi je pozvao zaposlenog da se prijavi za dobrovoljni socijalni program. Na dan donošenja programa kod tuženog je bilo 442 zaposlena na neodređeno vreme, a na dan 09.12.2009. godine 75 zaposlenih je dalo saglasnost da budu proglašeni tehnološkim viškom. Tužilac nije dao saglasnost da bude proglašen tehnološkim viškom.

Polazeći od toga da je tuženi Elaboratom o strukturnim promenama kod tuženog (druga faza – novembar 2009. godine zavedenim pod brojem .. od 19.11.2002. godine), utvrdio da je na dan 01.07.2009. godine kod tuženog ostalo 461 zaposleni da će završetkom druge faze strukturnih promena kod tuženog doći do smanjenja broja zaposlenih za 20%, to je donošenjem Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta 27.11.2009. godine, u kome je naveden tačan broj izvršilaca, tuženi morao da zna i broj zaposlenih koji predstavljaju tehnološki višak. Prvostepeni sud je zaključio da je tuženi bio dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih u skladu sa članom 153. stav 2. Zakona o radu. Imajući u vidu činjenicu da je kod tuženog za 75 lica prestala potreba za radom i da je odlukom broj .. od 01.02.2010. godine utvrđeno da 18 lica predstavljaju tehnološki višak, ali kako radni odnos istima nije prestao izjavom zaposlenih niti otkazom poslodavca zbog povrede radne obaveze, niti sporazumom, u kom slučaju ne bi imali pravo na otpremninu, prvostepeni sud je ocenio da je dana 27.11.2009. godine kada je donet Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta i tuženi pozvao zaposlene obaveštenjem da se prijave za dobrovoljni socijalni program, do donošenja osporenih odluka (tuženi) postupio nepravilno kada je otpustio 93 zaposlena, a među njima i tužioca koji nije dao saglasnost da mu radni odnos prestane kao tehnološki višak jer je u skladu sa odredbom člana 153. stav 2. Zakona o radu morao da donese Program rešavanja viška zaposlenih, što nije učinio. Ocenjeno je da je rešenje tuženog nezakonito pa je usvojio tužbeni zahtev tužioca nalazeći da je u konkretnom slučaju izostala i primena kriterijuma prilikom određivanja ko će od zaposlenih biti oglašen tehnološkim viškom, kao i da je ocenjivanje tužioca od 01.01.2009. godine vršilo lice koje nije bilo neposredni rukovodilac tužioca, kao i da ocenjivanje nije vršeno nakon donošenja Pravilnika o primeni kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih broj .. od 21.12.2009. godine. Osim toga, u osporenom rešenju se ne navode konkretni razlozi zbog koga je upravo tužiocu prestao radni odnos kod tuženog. Prema odredbi člana 153. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05, 6/05 i 54/09) poslodavac, tj. ovde tuženi je bio dužan da utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana bez obzira na ukupan broj zaposlenih. Tuženi nije postupio ni u skladu sa članom 155. citiranog Zakona o radu jer nije dao jasne kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih. Tuženom je bila dužnost da donese Program i primeni kriterijume u skladu sa čl. 153. i 155. Zakona o radu, što nije učinio.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio razloge koje je u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva izneo i prvostepeni sud nalazeći da je pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje i da je pravilno primenjeno materijalno pravo.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom tuženog neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava iz razloga što je drugostepeni sud pravilno zaključio da je prilikom odlučivanja prvostepeni sud doneo pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Naime, odredbom 153. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 24/05, 61/05 i 54/09), propisano je da je poslodavac dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme i to za najmanje: 1) 10 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20 a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme; 2) 10% zaposlenih kod poslodavca koji je imao u radnom odnosu najmanje 100 a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme; 3) 30 zaposlenih koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme. Stavom 2. istog člana je predviđeno da je poslodavac dužan da donese Program ako utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana iz razloga utvrđenih u stavu 1. ovog člana bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca.

Odredba člana 155. Zakona o radu jasno propisuje šta Program naročito sadrži – a između ostalog i pod tačkom 4. kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih. Znači, tuženi je imao obavezu da donese Program rešavanja viška zaposlenih i opredeli kriterijume u skladu sa čl. 153. i 154. Zakona o radu i da pravilno primeni kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih što nije učinio. U kontekstu toga pravilno zaključuje drugostepeni sud da je evidentno da je svim zaposlenima radni odnos prestao po istom osnovu – otkazom ugovora o radu od strane poslodavca kao tehnološkog viška, te da je bez značaja da li je jedan deo od njih dobrovoljno prihvatio da bude proglašen za ''višak zaposlenih uz isplatu stimulativne otpremnine'' a drugi nije jer se oni moraju posmatrati u ukupnom broju zbog čega je tuženom bila dužnost donošenja programa i kriterijuma i primena istih, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i navode revizije da sud nema ovlašćenja da ispituje opravdanost osnivanja ili ukidanja radnih mesta ili organizacionih celina, ali to sud i ne čini već vrši samo ocenu da li je u tim radnjama poslodavac postupao u skladu sa zakonom i da li je usled nepoštovanja zakonskih propisa od strane poslodavca došlo do povrede prava zaposlenih.

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno zaključio da je tuženi postupio nepravilno kada je doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu i da su povređene citirane zakonske odredbe, a da je usvajanje zahteva za vraćanje na rad nužna pravna posledica u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz napred iznetih razloga primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić