Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3880/21 od 09.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 233/21 od 09.06.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 08.12.2022. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 233/21 od 09.06.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 08.12.2022. godine u stavu četvrtom izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 233/21 od 09.06.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 08.12.2022. godine, u stavu trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu po osnovu zarade iz dobiti na godišnjem nivou za 2012. godinu, isplati iznos od 101.299,82 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2013. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu trošikova parničnog postupka u iznosu od 66.505,48 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate, a odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužica za naknadu troškova žalbenog postupka. Stavom šestim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 35.724,07 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u stavovima drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke iz svih zakonskoh razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju sa predlogom da se revizija odbaci kao nedozvoljena ili odbije kao neosnovana.

Vrhovni sud je ispitao pobijenu presudu u preinačujućem delu odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ 72,11 ... 10/23) i našao da nema mesta primeni člana 404. ZPP jer je revizija dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu od 01.06.2006. godine, na poslovima „prodavac na bilo kojoj benzinskoj stanici u PO BB“. U periodu od 09.08.2007. godine do 05.05.2014. godine, tuženi je sa tužiocem zaključio više aneksa ugovora o radu (od 1 do broja 17). Rešenjem tuženog od 14.04.2015. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu od 01.06.2006. godine sa pripadajućim aneksima zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled organizacionih promena i to zaključno sa 15.04.2015. godine. Socijalnim programom tuženog od 17.06.2008. godine članom 9. i 10. predviđena je obaveza tuženog da izvrši jednokratno i trajno uvećanje zarada zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji prethodi preuzimanju NIS AD Novi Sad i da tako uvećane zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života, plus realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja Socijalnog programa, a članom 10. stav 2. Socijalnog programa bilo je propisano da se poslodavac obavezuje da sa zaposlenima svake godine po završnom računu isplaćivati zaradu iz dobiti profit u visini od najmanje 10% iste ostvarene po godišnjem obračunu, a srazmerno učešću njihovih zarada u godišnjem fondu zarada, a Socijalni program NIS AD Novi Sad je bio sastavni deo ugovora o kupoprodaji akcija za tuženog koji je zaključen između Republike Srbije i AOA Gazprom njeft. Tuženi je tužiocu u spornom periodu isplaćivao zaradu u skladu sa ugovorom o radu, kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu. Tuženi je zaposlenima isplaćivao premije u skladu sa rezultatima poslovanja, kvartalno i godišnje. Veštačenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina iznosa zarade obračunate u skladu sa članom 9. Socijalnog programa, kao i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Skupština akcionara tuženog je 18.06.2013. godine donela Odluku o raspodeli dobiti za 2012. godinu, isplati dividendi i utvrđivanju ukupnog iznosa neraspoređene dobiti NIS AD Novi Sad kojom je odlučeno da se dobit iskazana u bilansu uspeha tuženog za period od 01.01.2012. godine do 31.12.2012. godine raspoređuje na sledeći način: za pokriće gubitaka prenesenih iz ranijih godina iskazanih u bilansu stanja tuženog na dan 31.12.2012. godine, na isplatu dividendi akcionarima NIS AD Novi Sad, dok preostali iznos dobiti za 2012. godinu ostaje neraspoređen, a pravo na dividendu imaju svi akcionari društva-lica koja su upisana u Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti kao zakoniti imaoci akcija NIS AD Novi Sad. Na osnovu nalaza sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke utvrđena je visina učešća tužioca u dobiti u poslovnoj 2012. godini u iznosu od 101.299,82 dinara. Tuženi zaposlenima, pa ni tužiocu, u periodu potraživanja, nije vršio isplatu zarade iz dobiti, već je vršio isplatu kvartalnih i godišnjih premija i bonusa.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev za period od 18.03.2011.godine do 31.12.2012. godine (za period važenja Socijalnog programa do 31.12.2012. godine) koji se odnosi na isplaćenu razliku zarade po osnovu ostvarene dobiti za 2012. godinu, nalazeći da Socijalni program ima značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje, budući da se njime uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, te kako su propisanu sadržinu akta prihvatili poslodavac i zaposleni, to su norme tog akta kod poslodavca postale sastavni deo opštih akata poslodavca. Odbio je deo tužbenog zahteva u preostalom delu za period u kom nije važio Socijalni program ( period posle 31.12.2012. godine).

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je isplata eventualnih razlika zarada iz ostvarene dobiti preduzeća u poslovnoj godini predviđena samo kao mogućnost, ne i kao pravo zaposlenih. Da bi zaposleni stekli pravo na učešće u dobiti neophodno je da o tome donese odluku nadležni organ poslodavca. U konkretnom slučaju, tuženi za utuženi period nije doneo odluke kojima bi bila predviđena isplata zarada iz ostvarene dobiti zaposlenima, pa sledstveno tužilac u ovoj parnici ne može sa uspehom potraživati njihovu isplatu (posle isteka vremena važenja Socijalnog programa 01.01.2013.godine).

Vrhovni sud nalazi da se neosnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 14. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05) propisano je da se ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini u skladu sa zakonom i opštim aktom. Saglasno navedenom, zakon ne propisuje dužnost poslodavca da zaposlenom isplati učešće u dobiti u ostvarenoj u poslovnoj godini, nego se to pravo predviđa kao mogućnost, koja se ostvaruje ako se ugovorom o radu predvidi ili ako se donese odgovarajuća odluka poslodavca.

Tuženi je primenom člana 270. Zakona o privrednim društva („Službeni glasnik RS“ br. 36/2011 i 99/2011) na Skupštini akcionara doneo odluku o raspodeli dobiti za 2012. godinu, tako da se dobit iskazana u bilansu uspeha tuženog za tu godinu raspoređuje za pokriće gubitaka prenesenih iz ranijih godina iskazanih u bilansu stanja tuženog na dan 31.12.2012. godine, na isplatu dividendi akcionarima NIS AD Novi Sad, dok preostali iznos dobiti ostaje neraspoređen. Dakle, tom odlukom nadležni organ tuženog nije predvideo učešće zaposlenih u dobiti u 2012. godini. Socijalni program tuženog od 17.06.2008. godine nema karakter opšteg akta jer se njime ne regulišu prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već se utvrđuju sistem mera i aktivnosti na obezbeđenju zaštite prava zaposlenih iz radnog odnosa, kao i osnovna pravila po kojima se učešće u dobiti može ostvariti.

U konkretnom slučaju nadležni organ tuženog za utuženi period nije doneo odluku kojima bi bila predviđena isplata zarade zaposlenima iz dobiti ostvarene po godišnjem obračunu, a srazmerno učešću njihovih zarada u godišnjem fondu zarada, niti je u navedenom spornom periodu vršio isplate zarade zaposlenima po osnovu učešća iz dobiti i nema dokaza da je učešće u dobiti ugovoreno klauzulom ugovora o radu. Stoga, kako ne postoji odluka poslodavca kojom bi se utvrdilo pravo zaposlenima, pa i tužiocu na isplatu zarade iz dobiti za 2012. godinu, to tužilac neosnovano potražuje isplatu po tom osnovu. Iz iznetih razloga, nasuprot navodima revizije, Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu u tom delu i odbio tužbeni zahtev.

Pravilna je odluka o troškovima postupka, doneta na osnovu članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom odredbe člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca u delu u kom je izjavljena protiv potvrđujućeg dela drugostepene presude (stav drugi izreke) u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Prema razlozima drugostepene presude, tužbeni zahtev za isplatu zarade iz dobiti odbijen je kao neosnovan iz razloga što je utvrđeno da odlukama tuženog o raspodeli dobiti za sporni period nije utvrđena isplata zarade iz dobiti, niti je predviđena odredbama ugovora o radu u smislu člana 14. Zakona o radu. Ovi razlozi u skladu su sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda u predmetima sa istim činjeničnim i pravnim osnovom, pa nema zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Zato je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 410. stav 2. ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Tužbom podnetom sudu 30.11.2015. godine tužilac je tražio isplatu iznosa od 660.000,00 dinara. Vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude je 347,441,57 dinara.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U konkretnom slučaju, vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi zakonom propisan revizijski cenzus iz citirane odredbe, pa revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković