U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužilje I.T.L. iz B., čiji je punomoćnik M.K., advokat iz B., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državni pravobranilac iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br.3882/2014 od 18.06.2015. godine, u sednici veća održanoj na dan 14.04.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 broj 3882/14 od 18.06.2015. godine u stavu drugom izreke, tako što se odbija žalba tužene Republike Srbije i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 821/13 od 23.05.2014. godine u delu stava šestog izreke, kojom je obavezana tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti isplati 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.05.2014. godine do isplate.

PREINAČUJE SE ista presuda u stavu drugom izreke, tako što se odbijaju žalbe stranaka i potvrđuje rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu osmom izreke prvostepene presude.

U ostalom delu revizija tužilje se ODBIJA kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 br.821/13 od 23.05.2014. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužilja da tužilji na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade za period od 01.01.2010. godine do 15.10.2012. godine, isplati ukupno 721.589,86 dinara, sa kamatom, bliže opisano u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade za period 01.01.2010. do 15.10.2012. godine isplati 268.632,51 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade materijalne štete usled docnje u isplatama naknada plata za period od 01.01.2010. godine do 26.06.2011. godine, isplati 20.154,41 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.02.2013. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da u korist tužilje obračuna i uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na iznose dosuđene u vidu izgubljene zarade iz stava 1. izreke za period od 01.01.2010. godine do 15.10.2012. godine Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za Grad Beograd. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da u korist tužilje obračuna i uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na iznos iz drugog stava izreke presude za period od 01.01.2010. godine do 15.10.2012. godine kao neosnovan. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti isplati 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.05.2014. godine do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, isplati iznos od 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.05.2014. godine do isplate kao neosnovan i stavom osmim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 220.999,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.05.2014. godine do isplate.

Odlučujući o žalbama stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 3882/14 od 18.06.2015. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 broj 821/13 od 23.05.2014. godine u stavu 1,2,3,4,5,7. i u delu stava 8. za iznos od 181.099,00 dinara. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu 6. i delu stava 8. izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti isplati 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.05.2014. godine do isplate kao i zahtev za isplatu troškova postupka od 39.900,00 dinara kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužilje izjavljena protiv stava 1. izreke prvostepene presude i stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavila reviziju tužilja pobijajući je u stavu drugom izreke u pogledu odluke o naknadi nematerijalne štete i troškova parničnog postupka, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu ovlašćenja iz člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 2. i 8. ZPP, na koju se revizijom ukazuje, a koja bi mogla da budu od uticaja na donošenje pravilne i zakonite odluke u ovoj parnici.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila sudija Drugog opštinskog suda u Beogradu, počev od 01.06.1998. godine, sve do odluke Visokog saveta sudstva 06 – 00 – 37/2009 – 01 od 25.12.2009. godine, kada joj je prestala sudijska funkcija sa 31.12.2009. godine. Odlukom istog organa od 14.06.2010. godine tužilja nije izabrana za sudiju u skladu sa Zakonom o sudijama i prestaje joj sudijska dužnost sa 31.12.2009. godine kojom pojedinačnom odlukom je zamenjena jedinstvena odluka Visokog saveta sudstva od 25.12.2009. godine. Odlukom Visokog saveta sudstva od 30.03.2012. godine odbijen je prigovor tužilje i potvrđena odluka Visokog saveta sudstva od 14.06.2010. godine. Protiv te odluke tužilja je izjavila ustavnu žalbu pa je odlukom Ustavnog suda broj VIII U -570/2012 od 24.07.2012. godine, usvojena ustavna žalba tužilje izjavljena protiv odluke Visokog saveta sudstva od 30.03.2012. godine i utvrđeno da u postupku odlučivanja o prigovorima podnosioca žalbi nije oborena predpostavka da podnosioci ispunjavaju uslove za izbor na stalnu sudijsku funkciju i da se poništavaju odluke Visokog saveta sudstva, te da se nalaže Visokom savetu sudstva da u roku od 60 dana od prijema odluke izvrši izbor podnosilaca žalbe u skladu sa članom 30. Pravila za primenu odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti i za postupak preispitivanja odluka prvog sastava Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske dužnosti. Odlukom Visokog saveta sudstva broj 06- 00-64/2012-01 od 18.09.2012. godine, tužilja je izabrana za sudiju Prvog osnovnog suda u Beogradu a odlukom istog organa od 26.03.2013. godine poništena je pojedinačna odluka prvog sastava Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske dužnosti tužilji kojom sudijska dužnost prestaje sa 31.12.2009. godine. Tužilja je po prestanku sudijske dužnosti u periodu od 27.06.2011. godine do 15.10.2012. godine, zasnovala radni odnos u Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki a na sudijsku dužnost na osnovu navedene odluke Visokog saveta sudstva stupila je 16.10.2012. godine.

Prvostepeni sud je, odlučujući o tužbenom zahtevu, našao da tužilji pripada pravo na naknadu i materijalne i nematerijalne štete u iznosima utvrđenim prvostepenom presudom, jer je Visoki savet sudstva kao organ tužene u postupku izbora tužilje za sudiju, postupao nepravilno i nezakonito i da joj je na taj način prouzrokovao štetu, materijalnu u visini razlike između sudijske zarade i iznosa koji je u istom periodu ostvarila u vidu naknade zarade a potom zarade i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i nematerijalnu štetu zbog povrede časti i ugleda, pretrpljenog straha i povrede prava ličnosti dosuđujući tužilji iznose kao u prvostepenoj presudi.

Odlučujući o žalbama stranaka, drugostepeni sud je izrazio stav da tužilja ima osnov za naknadu materijalne štete u iznosima dosuđenim prvostepenom presudom, ali da tužilja nema pravo na naknadu nematerijalne štete zbog čega je prvostepenu presudu delimično potvrdio, a delimično preinačio i tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete u celosti odbio.

Pravilno je, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud zaključio da donošenje nezakonite odluke o neizboru sudija samo po sebi ne predstavlja uzrok čija je posledica povreda časti, ugleda i dostojanstva ličnosti i time nanošenja tih vidova nematerijalne štete. Zbog toga je nužno da se u svakom konkretnom slučaju ceni da li su ispunjeni uslovi za postojanje štete i da li postoji osnov za njenu naknadu. Odlučujući o izboru sudija Visoki savet sudstva je odlučivao o pravima i obavezama sudija, čime Visoki savet sudstva predstavlja posebnu vrstu suda (o čemu se izjasnio i Evropski sud za ljudska prava u tumačenju člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda), pa se i na njega primenjuju pravila pravičnog suđenja.

Njegova prva uopštena odluka kojom je odlučeno o neizboru sudija uključujući i tužilju, proizilazi iz ocene tog organa da ti kandidati nisu ispunili uslove za izbor sudija, koji su bili propisani pravilima Visokog saveta sudstva.

Visoki savet sudstva jeste organ u čijoj je nadležnosti bilo da ceni ispunjenost uslova i njegov stav o tome nije iznet u nameri da se povredi čast i ugled kandidata, već da se sprovede postupak izbora sudija i donese odluka povodom izbora sudija. Ta odluka je podlegala oceni po pravnom leku koji je iskorišćen nakon čega je doneta konkretna odluka za sve kandidate uključujući i tužilju. U odluci u odnosu na tužilju Visoki savet sudstva je ocenio da li ona ispunjava uslove za izbor našavši da ih ne ispunjava.

I protiv te konkretne odluke tužilja je zajedno sa ostalim sudijama podnela ustavnu žalbu Ustavnom sudu koji je utvrdio da je u postupku odlučivanja o izboru sudija a i tužilje došlo do povrede njenog prava na pravično suđenje. Ovo pravo garantovano je članom 32. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustav Srbije je pravo na pravično suđenje svrstao u ljudska i manjinska prava i slobode uz njihovu neposrednu primenu po članu 18. stav 1. Zbog toga se pravo na pravično suđenje svrstava u prava ličnosti, a tužilja je izričito navela da joj je povređeno i to pravo. Iako je povreda prava na pravično suđenje u ovom slučaju otklonjena navedenom odlukom Ustavnog suda i odlukom Visokog saveta sudstva o izboru tužilje za sudiju, okolnosti slučaja su takve da tužilji po oceni ovog suda pripada i novčana naknada za štetu koja joj je na navedeni način pričinjena u skladu sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud je u svojoj odluci naveo brojne propuste Visokog saveta sudstva pri odlučivanju, zbog čega je i utvrdio povredu prava na pravično suđenje tužilji a i ostalim sudijama koje nisu izabrane u postupku opšteg izbora u 2009. godini. To su razlozi zbog kojih tužilja ima pravo i na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti čija je visina određena primenom kriterijuma iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega Vrhovni kasacioni sud nalazi da je dosuđeni iznos adekvatan učinjenoj povredi i da je tužena u obavezi da tužilji ovu naknadu isplati.

U ostalom delu revizija tužilje nije osnovana jer u konkretnom slučaju nije utvrđeno da je u obrazloženoj odluci i istupima predstavnika Visokog saveta sudstva bilo omalovažavanja i nepoštovanja ličnosti tužilje kao sudije, niti pak klevete, niti je ime tužilje u bilo kom kontekstu pomenuto. U postupku nije utvrđeno da je postojala namera da se tužilji nanese šteta. Tužilja je iskoristila pravne lekove koji su joj stajali na raspolaganju i odlukom Visokog saveta sudstva izabrana je za sudiju, pa je time i dosuđivanjem naknade u iznosu iz stava 1. ove presude uspostavljena narušena psihička ravnoteža, zbog čega je u ostalom delu revizija tužilje odbijena kao neosnovana.

Pravilna je odluka prvostepenog suda o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredaba člana 153. i 154. ZPP čija je visina odmerena u skladu sa važećom advokatskom tarifom i taksenom tarifom, pa je i u tom delu preinačena drugostepena presuda.

Na osnovu izloženog odlučeno je kao u izreci primenom člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.