Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 403. stav 2. tačka 2., a u vezi člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20 10/23 drugi zakon), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizija je izjavljena i zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka. Međutim, kako se u reviziji određeno ne navodi o kojoj se eventualno učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka u konkretnoj situaciji radi, to se u tom delu revizijom ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u periodu od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine, tužiocu su bili zaposleni kod tužene i to tužilja AA na poslovima ... sa koeficijentom za obračun i isplatu plate 6.83, tužilac BB na poslovima ..., a tužilac VV na poslovima ..., oba sa koeficijentom za obračun i isplatu plate 7,34. U spornom periodu tužena je obračunavala tužiocima platu množenjem koeficijenta radnog mesta tužilaca i propisana osnovica, usled čega je celokupno obračunatu platu sa uvećanjima i naknadnama upoređivala sa minimalnom zaradom i po potrebi dopunjavala do iznosa minimalne zarade. U obračunskim listama na ime tužilaca za utvrđeni period tužena je iskazala tužiocima platu u visini minimalne zarade, koliko im je i isplaćeno. Veštačenjem od strane veštaka ekomonsko-finansijske struke je utvrđeno da u utuženom periodu tužena nije tužiocima iskazala topli obrok i regres u obračunskim listama, pri čemu je tužiocima osnovna neto zarada bila manja od zakonom garantovane minimalne zarade, a obračun troškova za ishranu u toku rada i regresa dat u tri varijante. Prva varijanta, prema najpovoljnijim kriterijumima za tuženu i važećim Posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, druga varijanta, prema Opštem kolektivnom ugovoru objavljenom u „Službenom glasniku RS“ broj 22/07 i treća varijanta, prema Opštem kolektivnom ugovoru iz 2008. godine objavljenom u „Službenom glasniku RS“ broj 50/08.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilaca, koji je opredeljen prema prvoj varijanti, jer je zaključio da pravo koje zaposlenima pripada po Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama kada se radi o troškovima za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije realizovano konkretnom isplatom naknade po tom osnovu, zato što su tužioci u spornom periodu primali samo zaradu do iznosa minimalne zarade.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilaca za isplatu traženih naknada, jer je zaključio da su primanja na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata zarade, a da Posebnim kolektivnim ugovorom nije predviđeno ovo pravo zaposlenih.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 95/18 – autentično tumačenje), propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno.

Članom 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.), između ostalog, propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Prema tome, kako se na tuženog primenjuju propisi o javnim službama, to se po oceni Vrhovnog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tužene primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi zakona, Vrhovni sud nalazi da je tužiocima iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kome je tužiocima isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nemaju pravo na naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Pri tome, kako se odbija kao neosnovana revizija tužilaca i navodi revizije nisu od uticaja na drugačiju odluku ovoga suda, to nije neophodno dalje detaljno obrazlagati ovu presudu primenom člana 414. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić