.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2417/2020
28.01.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivan Perković, advokat u ..., protiv tuženog Akcionarsko društvo za pružanje usluga „Đerdap usluge“ Kladovo, čiji je punomoćnik Lisaveta Obradović, advokat u ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanja na rad i isplate, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu 25Gž1 1725/2019 od 19.05.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 28.01.2021. godine, doneo je
R E Š E NJ E
Revizija tužioca se USVAJA, ukidaju se presuda Apelacionog suda u Nišu 25Gž1 1725/2019 od 19.05.2020. godine i presuda Osnovnog suda u Negotinu, Sudska jedinica u Kladovu I 6P1 220/18 od 29.01.2019. godine i predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu 25Gž1 1725/2019 dana 19.05.2020. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Negotinu, Sudska jedinica u Kladovu I 6P1 220/18 od 29.01.2019. godine, kojom je odbačena tužba tužioca u delu kojom je tražio da sud poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj ..-2015 od 12.08.2015. godine kao neblagovremenu, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da tužioca vrati na rad na poslove na kojima je radio pre otkaza ugovora o radu ili na drugi odgovarajući posao i da mu isplati naknadu štete i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period kada nije radio, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da mu sud utvrdi naknadu štete u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajuće poreze i doprinose u skladu sa zakonom u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, naknadi druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca, odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da tužiocu isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade koja je umanjena za iznos poreza i doprinosa koji se obračunavaju po osnovu zarade, u skladu sa zakonom, u visini od 25.000,00 dinara neto, počev od 06.07.2015. godine do povratka na rad sa zakonskom zateznom kamatom do isplate i da se obaveže tuženi da obračuna i isplati doprinose Republičkom fondu za PIO, Republičkom zavodu za ZO i Nacionalnoj službi za zapošljavanje, kao neosnovan, i obavezao tužioca da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 108.950,00 dinara , te je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na žalbu kao neosnovan.
Protiv navedene drugostepene presude je tužilac izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. i člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/2011 ... i 18/2020) i odlučio da je revizija tužioca osnovana.
Prema razlozima pobijane presude, drugostepeni sud je našao za pravilno rešenje prvostepenog suda o odbacivanju tužbe u delu kojim je tužilac tražio da sud poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj ..-2015 od 12.08.2015. godine kao neblagovremenu. S obzirom da nisu ispunjeni uslovi za poništaj otkaznog akta, zaključio je da nisu ispunjeni ni uslovi za ostvarivanje drugih prava koje tužilac traži postavljenim tužbenim zahtevima i da je prvostepeni sud pravilno odbio tužbene zahteve za ostala potraživanja, kao neosnovane.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog. Rešenjem tuženog čiji poništaj tužilac traži tužbom, broj ..-2015 od 12.08.2015. godine, tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu pozivom na odredbe člana 179. stav 2. tačka 1. i stav 3. Zakona o radu, zbog povrede radne obaveze, odnosno neopravdanog izostajanja sa rada tri i više radnih dana u 2015. godini počev od 16.07.2015. godine i dalje. Dostavljač tuženog je pokušao da tužiocu dostavi upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu dana 31.07.2015. godine, ali niko od članova porodice nije hteo da preuzme dostavu. Tuženi je sačinio belešku 31.07.2015. godine, u prostorijama službe tuženog, o nemogućnosti da se zaposlenom tužiocu uruči upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, te je upozorenje istaknuto na oglasnoj tabli tuženog, a skinuto je sa oglasne table 10.08.2015. godine. Potom je tuženi rešenje o otkazu ugovora o radu, broj ..-2015 od 12.08.2015. godine prema utvrđenju prvostepenog suda uručio tužiocu na isti način kao i upozorenje, najpre bezuspešno na adresi prebivališta 12.08.2015. godine, a zatim je rešenje objavio na oglasnoj tabli 12.08.2015. godine, i skinuo ga sa oglasne table 20.08.2015. godine. Prvostepeni sud zaključuje da je zaključno sa 19.08.2015. godine proteklo 8 dana od objavljivanja rešenja na oglasnoj tabli tuženog, te smatra da je rešenje dostavljeno tužiocu 19.08.2015. godine. Drugostepeni sud zaključuje da je tužiocu rešenje dostavljeno preko oglasne table tuženog dana 20.08.2015. godine.
Tužilac je u periodu od ..07.2015. godine do ..01.2016. godine bio na izdržavanju kazne zatvora u KPZ ..., o čemu, prema utvrđenju nižestepenih sudova, nije obavestio tuženog. Nakon povratka sa izdržavanja kazne zatvora, dana 22.01.2016. godine, na zahtev tužioca, tuženi je tužiocu ponovo uručio osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu. Nižestepeni sudovi okolnost da je tuženi tužiocu uručio rešenje o otkazu ugovora o radu 22.01.2016. godine smatraju irelevantnom, jer nalaze da je rešenje o prestanku radnog odnosa tuženi tužiocu dostavio saglasno odredbi člana 185. stav 3. i 4. Zakona o radu 19.08.2015. godine, odnosno 20.08.2015. godine. Tužba koju je tužilac podneo radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu 17.03.2016. godine je neblagovremena, računajući rok od 60 dana propisan odredbom člana 195. stav 1. i 2. Zakona o radu od 19.08.2015. godine po shvatanju prvostepenog suda, a po shvatanju drugostepenog suda od 20.08.2015. godine.
Odluka je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.
Odredbom člana 185. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/205, 54/2009, 32/2013 i 75/2014), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu, ugovor o radu otkazuje se rešenjem u pisanom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku, a mora se dostaviti zaposlenom lično, u prostorijama poslodavca, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog, te ako poslodavac zaposlenom nije mogao da dostavi rešenje u navedenom smislu, dužan je da o tome sačini pismenu belešku i da rešenje objavi na oglasnoj tabli poslodavca. Po isteku 8 dana od dana objavljivanja smatra se rešenje dostavljenim. Prema utvrđenim činjenicama tuženi je, nakon što je pokušao dostavu upozorenja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu tužiocu na adresu prebivališta, o tom bezuspešnom pokušaju sačinio belešku 31.07.2015. godine. Nakon toga je pokušao dostavu rešenja o otkazu ugovora o radu na adresu prebivališta tužioca i zatim ga objavio na svojoj oglasnoj tabli isticanjem 12.08.2015. godine. Međutim, rešenje je tuženi skinuo sa oglasne table 20.08.2015. godine, dakle pre nego što je protekao i osmi dan od objavljivanja. Rešenje se smatra dostavljenim po isteku 8 dana od dana objavljivanja. Dakle, da je rešenje bilo objavljeno na oglasnoj tabli punih 8 dana, devetog dana, dakle 21.08.2015. godine smatralo bi se dostavljenim. Kako rešenje nije bilo 8 dana istaknuto na oglasnoj tabli tuženog, to se ni dostava ne može smatrati urednom. Pre toga, tuženi je pokušao dostavu rešenja na adresu prebivališta tužioca, ali su dostavu, prema tvrdnji tužioca, odbila maloletna lica, članovi njegove porodice. Takvo odbijanje samo po sebi ne može značiti nemogućnost dostavljanja rešenja na adresi prebivališta tužiocu. O tom bezuspešnom dostavljanju tuženi nije sačinio službenu belešku. Dalje, utvrđeno je da je tužilac već tada bio na izdržavanju kazne zatvora. U situaciji kada se zaposleni kome je neophodno dostaviti akt o otkazu ugovora o radu lično, ne nalazi u procesu rada, tada se rešenje o otkazu ne može dostaviti preko oglasne table tuženog, jer je notorno da se zaposleni sa tim ne može upoznati, odnosno ne može na oglasnoj tabli pročitati rešenje o otkazu ugovora o radu. Time nisu poštovana pravila za dostavljanje akta o otkazu ugovora o radu ličnim dostavljanjem, zakonom ustanovljena radi zaštite interesa zaposlenog i obezbeđivanja prava na zaštitu od nezakonitog otkaza ugovora o radu.
Sa ovih razloga tužiocu je na zakoniti način dostavljeno rešenje o otkazu ugovora o radu tek ličnim uručenjem 22.01.2016. godine, a od tada do podnošenja tužbe radi poništaja rešenja nije prošao rok od 60 dana predviđen odredbom člana 195. Zakona o radu, te tužba nije podneta po proteku roka iz člana 195. stav 2. Zakona o radu i pobijano rešenje o odbacivanju tužbe sadržano u izreci pobijane presude je nezakonito. Nižestepeni sudovi su pogrešno primenili odredbe člana 195. Zakona o radu, kada su cenili okolnosti o saznanju tužioca da mu je prestao radni odnos kod tuženog, i to po posrednom saznanju, bez ličnog dostavljanja tužiocu rešenja o otkazu ugovora o radu. Ovo stoga, što se u situaciji kada je rešenje kojim je povređeno pravo zaposlenog doneto, tada rok za pokretanje spora računa od dostavljanja rešenja, a ne od saznanja za povredu prava na drugi način.
Ovo su razlozi zbog kojih je ukinuta drugostepena odluka u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu jedan izreke, odnosno u delu rešenja o odbacivanju tužbe, te posledično i u preostalom delu, s obzirom da su preostali tužbeni zahtevi odbijeni iz razloga što prema stavu nižestepenih sudova nisu ispunjeni uslovi za poništaj otkaznog akta.
Odluka je doneta po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.
Predsednik veća-sudija
Branko Stanić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
