Tužilac je tužbu podneo 15.03.2017. godine. Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje da je tužiocu radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, i to po primarnom tužbenom zahtevu dana 22.07.2011. godine, a po eventualnom tužbenom zahtevu dana 22.10.2015. godine, zatim poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, vraćanje na rad i naknada štete na ime izgubljene zarade za januar, februar i mart 2017. godine sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom.

Na temelju navedenih utvrđenih činjenica, prvostepeni sud nalazi da je tužilac propustio rok za podnošenje tužbe od 90 dana propisan odredbom člana 195. Zakona o radu, pa je odbio osnovni tužbeni zahtev tužioca uz obrazloženje da je tužilac od dana kada je prestao da radi kod tuženog, odnosno od datuma kada je imao prekid duži od 30 dana tj. 31.05.2012. godine, imao saznanje za povredu prava i od tog dana počinje da teče rok za utuženje, a tužbu je podneo 15.03.2017. godine po proteku zakonskog roka. Posebno, prvostepeni sud zaključuje da je tužilac u periodu od 14.09.2014. godine do 19.12.2014. godine i u periodu od 19.06.2015. godine do 22.07.2015. godine imao prekid rada duži od 30 dana, pa ne postoji kontinuitet u radu zaključivanjem naknadnih sukcesivnih ugovora o radu, te tužilac od 22.07.2015. godine nije radio duže od 24 meseca kod tuženog, pa nisu ni ispunjeni uslovi za prerastanje radnog odnosa zaključenog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, usled čega je odbio i eventualno postavljeni tužbeni zahtev. Takođe, prvostepeni sud je odbio i tužbeni zahtev za poništaj osporenog rešenja broj .. od 15.01.2017. godine, jer je isto doneto u skladu sa odredbom člana 175. tačka 1. Zakona o radu, a posledično je odbio zahtev tužioca za obavezivanje tuženog da tužioca vrati na rad, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu, kao i zahtev za naknadu izgubljene zarade, jer ne postoji osnov da tužilac potražuje izgubljenu zaradu u smislu člana 164. Zakona o radu.

Pobijanom pravnosnažnom odlukom drugostepenog suda, ukinuta je navedena prvostepena presuda u delu u kojem je tužilac tražio da se utvrdi da je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme, kao i u delu u kojem je tražio da se poništi rešenje tuženog i obaveže tuženi da tužioca vrati na radno mesto koje odgovara stručnoj spremi, znanju i iskustvu tužioca, te je tužbu odbacio u tom delu, uz obrazloženje da je tužilac tužbu za poništaj rešenja, kao i za utvrđenje preobražaja radnog odnosa, mogao da podnese najkasnije do 14. marta 2017. godine, pa kako je tužba podneta 15. marta 2017. godine, van zakonom propisanog prekluzivnog roka, propisanog članom 195. Zakona o radu, to je tužilac je izgubio mogućnost da se u sudskom postupku ceni ispunjenost uslova iz člana 37. Zakona o radu za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, kao i za poništaj osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa. Drugostepeni sud napominje da je tužba odbačena i u delu u kojem je odbijen zahtev za vraćanje tužioca na radno mesto koje odgovara stručnoj spremi, znanju i iskustvu tužioca, imajući u vidu da je raspoređivanje zaposlenog u isključivom domenu volje poslodavca u skladu sa potrebom procesa organizacije rada, te da sud nije ovlašćen da nalaže poslodavcu da vrati tužioca, odnosno rasporedi ga na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i iskustvu. Kako je po zakonu tužiocu prestao radni odnos zbog isteka roka na koji je zasnovan, potvrđena je prvostepena presuda u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev za vraćanje tužioca na rad, kao i u delu u kojem je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu štete u visini izgubljene zarade.

Revizijom tužilac ističe da se rok za podnošenje tužbe ima računati od dana prestanka rada zaposlenog, jer tog trenutka povreda prava postaje vidljiva, a ne od dostavljanja rešenja o prestanku radnog odnosa koji nema konstitutivni značaj, usled čega je tužba blagovremena, imajući u vidu da je podneta pedeset devetog dana od dana prestanka radnog odnosa. Revident posebno ističe da ako ne postoji objektivna okolnost na strani poslodavca da privremeno angažuje dodatni broj zaposlenih, onda ni ugovor o radu zaključen na određeno vreme nije pravno valjan, odnosno ništav je, jer se radi o simulovanom pravnom poslu, te da kada postoji situacija da isti zaposleni radi kod istog poslodavca na istim poslovima u dužem vremenskom periodu, kao u predmetnom slučaju, onda je jasno da je na delu klasična zloupotreba prava, imajući u vidu da tuženi po prirodi posla koji obavlja nema i ne može imati potrebu za sezonskim, već za stalnim radnicima. Revident ističe i da se rok za podnošenje tužbe, propisan odredbom člana 195. Zakona o radu, odnosi na slučaj kada postoji ugovor o radu na neodređeno vreme, zaključen u svemu prema odredbama tog zakona i može se primeniti na povredu nekog od pojedinačno pobrojanih prava iz radnog odnosa koja moraju biti navedena u tekstu samog ugovora o radu, a blagovremenost tužbe za utvrđenje se ne može ceniti prema Zakonu o radu, jer se njom štiti pravo na rad, a ne pravo iz radnog odnosa, pa su to dve potpuno različite stvari.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda prihvata i Vrhovni kasacioni sud, zbog čega navode revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...54/09) koja je važila do 29.07.2014. godine kada su stupile na snagu izmene ovog zakona objavljene u „Službenom glasniku RS“, broj 75/14, bilo je propisano da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju – sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 1.). Pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra se prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2.). Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (stav 4.). Noveliranom odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...75/14) propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1.); poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.). Prekid kraći od 30 dana ne smatra se prekidom perioda iz stava 2. ovog člana (stav 3.). Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6.).

Odredbom člana 195. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05...54/09), propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom, a rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja odnosno saznanja za povredu, dok je noveliranom odredbom istog člana koja je stupila na snagu 29.07.2014. godine propisano da je rok za pokretanje spora 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu.

Imajući u vidu imperativni karakter odredbe o roku za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa, propisane članom 195. Zakona o radu, kao posebnim zakonom, to se ovaj rok ima primeniti i kod tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa, odnosno za utvrđenje da je zaposlenom radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, s obzirom da je upravo Zakonom o radu propisana mogućnost podnošenja takve tužbe. Stoga su neosnovani navodi revidenta da se blagovremenost tužbe za utvrđenje ne može ceniti prema Zakonu o radu, jer se njime štiti pravo na rad, a ne pravo iz radnog odnosa. Nadalje, rok za podnošenje tužbe je prekluzivan materijalno-pravni rok, pa se propuštanjem ovog roka gubi pravo na sudsku zaštitu, a sud je dužan da o blagovremenosti tužbe vodi računa po službenoj dužnosti.

U konkretnom slučaju, tužilac je tužbu podneo 15.03.2017. godine. U odnosu na datum 22.07.2011. godine, opredeljen u osnovnom tužbenom zahtevu, kada su se po navodima tužbe stekli uslovi za preobražaj radnog odnosa, svakako protekao zakonom propisani rok od 90 dana za podnošenje tužbe jer je taj rok počeo da teče danom saznanja za povredu prava odnosno dana 31.05.2012. godine, dok je i u odnosu na eventualni tužbeni zahtev protekao zakonom propisani rok od 60 dana imajući u vidu da je tužilac rešenje o prestanku radnog odnosa primio dana 13.01.2017. godine, pa je tužbu mogao da podnese najkasnije do 14.03.2017. godine. Kako je tužilac tužbu sa zahtevom za utvrđenje da je zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme podneo 15.03.2017. godine, to pravilno prvostepeni sud zaključuje da je tužba podneta po proteku prekluzivnog roka propisanog članom 195. Zakona o radu.

Rešenje o otkazu broj .. od 26.12.2016. godine jeste deklaratornog karaktera i njime se konstatuje prestanak radnog odnosa, ali merodavno pozitivno pravo decidno opredeljuje dan dostavljanja rešenja kao početak otkaznog roka jer je tada vidljiva povreda prava zaposlenog, dok u slučaju otpuštanja bez rešenja rok teče od faktičkog prekida rada jer je to momenat saznanja za povredu prava, što je i pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda usvojeno na sednici Građanskog odeljenja od 25.12.2012. godine. Stoga su neosnovani revizijski navodi tužioca da se rok za podnošenje tužbe u pogledu eventualnog tužbenog zahteva ima računati od dana prestanka rada zaposlenog jer tog trenutka povreda prava postaje vidljiva, niti takvo viđenje revidenta ima uporište u zakonu.

U odsustvu pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, odnosno poništeno rešenje o prestanku radnog odnosa, neosnovan je i zahtev za vraćanje na rad kod poslodavca, kao i zahtev za isplatu zarade, pa je pravilno prvostepenom odlukom odbijen tužbeni zahtev u ovom delu, kao neosnovan.

Navodi revidenta kojima se ističe pravna valjanost ugovora o radu se kod prethodno utvrđene neblagovremenosti tužbe ispostavljaju irelevantnim i bespredmetnim, pa ih Vrhovni kasacioni sud nije posebno obrazlagao. Na osnovu izloženog, kako ne stoje revizijski navodi tužioca, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić