Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju sa predlogom da se ista odbije, a tuženi obaveže na naknadu troškova postupka po reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. i 441. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revizije da je drugostepeni sud pogrešnim tumačenjem nalaza veštaka po pitanju uračunljivosti tužioca učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme, na poslovima ... i nakon pisanog upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se nije izjasnio, rešenjem od 01.11.2019. godine otkazan mu je ugovor o radu sa svim aneksima, zbog toga što je 09.05.2019. godine u 12,45 časova u mašinskoj radionici grupe za tračne transportere, u pogonu „BB“, zaposlenog VV ubo nožem u podlakticu leve ruke, na koji način nije poštovao radnu disciplinu iz tačke 4. podtačke 1. Odluke o radnoj disciplini od 29.06.2015. godine, sa izmenom od 26.01.2016. godine, u vezi člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu. Odlukom o radnoj disciplini i Odlukom o izmenama i dopunama te Odluke tuženog propisani su slučajevi u kojima se zaposlenom može otkazati ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline, a između ostalog i zbog izazivanja nereda i tuče za vreme rada i nepristojnog ponašanja prema strankama i drugim zaposlenima. Utvrđeno je da je rešenjem tužiocu zabranjen rad na visini, da je tog dana tužilac zbog potrebe i organizacije posla bio prinuđen da radi na visini da bi zakačio bubnjeve koji su visoki oko 2 metra, da su sajle kojima je trebao da veže teret bile izuzetno loše, zgužvane i spljoštene zbog čega se mučio, da je jednu uspeo da nabaci, a oko drugih je imao velikih problema, da pošto nije imao snage da je navuče tražio je od kraniste GG da malo digne kran, što je GG odbio rekavši da ne sme da diže, zbog čega su se prepirali, i posle više pokušaja je uspeo da zakači sajlu, da je pukao zbog toga što su dole stajali radnici i smejali mu se, da mu se pomračilo i da je otišao u radionicu, kojom prilikom se sav tresao i pitao šefa i poslovođu da li može da ide kući, na šta mu je poslovođa rekao da sedne 15 do 20 minuta da se smiri, jer takav ne sme da vozi kola, kojom prilikom je seo za sto u blizini VV, da su na stolu bili nož i daska za sečenje, da mu se VV obratio rečima: „šta je bilo, iznervirao te GG, nisi dovoljno šmrk, šmrk“, da je on tresući se sve vreme uzeo nož i krenuo, da je VV mlatio rukama levo – desno pa je nož jednog momenta prešao preko njegove ruke zasekavši ga, da je od tog momenta postao svestan šta se dešava i da je počeo da se izvinjava, da je uzeo peškir i zavio ruku, da je inače počeo da se drogira na ratištu, da je po povratku počeo da pije lekove koji blokiraju potrebu za drogom, da je pio metadon, tako što je vremenom smanjivao dozu i u vreme događaja bio posebno napet i nervozan. Utvrđeno je da je u vreme izvršenja predmetne povrede radne discipline tužilac bio u stanju bitno smanjene sposobnosti i shvatanja značaja dela i bitno smanjene sposobnosti da upravlja svojim postupcima, da se tužilac celog života leči, da nije neko ko je zanemaren u tom smislu, da se stanje koje je postojalo u vreme povrede radne obaveze moglo dešavati i ubuduće i da se on zbog toga leči, da je pod metadonskom kontrolom i kontrolom psihijatra i da nije opasan po okolinu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca odbio nalazeći da u krivično-pravnom smislu, kada je neko bitno smanjeno uračunljiv i dalje je krivično odgovoran, jer to ne znači da ne može da shvati značaj onoga što je učinio, već da bi mu prilikom odmeravanja kazne ona bila ublažena.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbio. Drugostepeni sud smatra da je za postojanje otkaznog razloga iz člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu potrebno da postoji radnja zaposlenog koja predstavlja biće nepoštovanja radne discipline i koja je protivpravna, kao i krivica zaposlenog. Disciplinska odgovornost zaposlenog predstavlja odgovornost za skrivljenu povredu radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline propisane zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, za koju poslodavac može izreći zakonom propisanu disciplinsku sankciju.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 113/17) propisano je da poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu ili ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Dakle, povreda radne obaveze je objektivna pretpostavka za disciplinsku odgovornost. Međutim, da bi zaposleni odgovarao za povredu radne obaveze potreno je da budu ispunjeni uslovi uračunljivosti i vinosti. Uračunljivost podrazumeva sposobnost zaposlenog da upravlja svojim postupcima i da bi odgovarao za povredu radne obaveze zaposleni mora biti uračunljiv. To znači da ukoliko je smanjena uračunljivost do stepena bitnog u vreme izvršenja povrede radne obaveze, zaposleni ne može odgovarati za povredu radne obaveze.

Iz navedene odredbe sledi da se samo uračunljivom licu može otkazati ugovor o radu zbog povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanja radne discipline. Zaposleni je uračunljiv ako je sposoban da rasuđuje i odlučuje o svojim postupcima. Sposobnost za rasuđivanje je elemant svesti i ispoljava se u mogućnosti zaposlenog da shvati značaj svojih postupaka, a sposobnost za odlučivanje je voljni elemenat i ogleda se u mogućnosti zaposlenog da upravlja svojim radnjama. Neuračunljivost je stanje u kojem zaposleni ne može da shvati značaj svojih radnji i upravlja svojim postupcima. Ona može biti posledica duševnog oboljenja - trajnog ili privremenog, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja. Takvo stanje utvrđuje se prema vremenu izvršenja povrede radne obaveze, odnosno radne discipline, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra.

U konkretnom slučaju, veštačenjem je utvrđeno da je u vreme učinjene povrede radne discipline, kao razloga otkaza ugovora o radu, tužilac bio bitno smanjeno uračunljiv usled psihičkog poremećaja koji dugotrajno leči metadonskom terapijom, pod kontrolom psihijatra. U to vreme tužilac nije bio sposoban da upravlja svojim postupcima niti da shvati značaj svojih postupaka. Njegova sposobnost shvatanja posledica takvog ponašanja je bila smanjena u bitnom stepenu. U takvim okolnostima drugostepeni sud je pravilno postupio kada je poništio rešenje o otkazu Ugovora o radu, jer je ono doneto zbog ponašanja tužioca na koje on nije mogao voljno da utiče, niti da shvati njegove posledice.

Iz navedenih razloga neosnovani su argumenti revidenta o krivičnopravnoj odgovornosti u slučaju izvršenja dela pod bitno smanjenom uračunljivosti.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o zahtevu tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u stavu drugom izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, troškovi odgovora na reviziju nisu bili nužni, pa zato tužilac nema pravo na njihovu naknadu. Takođe, ni tuženi nema pravo na tražene troškove revizijskog postupka, jer u tom postupku nije uspeo.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić