Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi sa članom 441. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi članova 303. i 308. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da je cenio sve bitne žalbene navode tužene kojima se osporava ocena dokaza izvedenih od strane prvostepenog suda i dao razloge za svoju ocenu. Nema ni drugih bitnih povreda postupka koje mogu biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu pomoćnog radnika počev od 30.05.2012. godine do 18.11.2019. godine kada joj je rešenjem tužene otkazan ugovor o radu. Aneksom ugovora o radu od 18.07.2019. godine izmenjeni su članovi 1 i 2 osnovnog ugovora tako da je tužilja premeštena na poslove radnog mesta pomoćni radnik, koje je sistematizovano kod tuženog poslodavca pod rednim brojem 6. tačka D stav 3 Odluke o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, i određeno da će tužilja obavljati poslove u ..., u Ulici ... ... (time je tužilja raspoređena da obavlja poslove pomoćnog radnika u proizvodnji umesto u maloprodaji). U osporenom rešenju o otkazu ugovora o radu navedeno je da se tužilji otkazuje ugovor zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima je raspoređena, da joj radni odnos prestaje 18.11.2019. godine i da joj je isplaćena otpremnina u skladu sa zakonom. U obrazloženju rešenja navedeno je da zbog organizacionih promena, znatno smanjenog obima posla i teške finansijske situacije u zanatskoj radnji prestaje potreba za radom tužilje, te kako tužilja najveći deo svog radnog vremena provodi bez obavljanja bilo kakvih zadataka i s obzirom da se ni u narednom zimskom periodu ne očekuje povećanje obima posla, a poslodavac nema mogućnost da obezbedi drugi posao koji odgovara radnim sposobnostima tužilje, doneo je odluku o prestanku njenog radnog odnosa. Tužilja je rešenje primila 15.11.2019. godine i potpisala ga. Tužbu u ovom radnom sporu podneta je 12.12.2019. godine. Pre otkaza ugovora o radu tužilji, tužena je 01.11.2019. godine donela Odluku o sistematizaciji radnih mesta kojom je ukinuto radno mesto pomoćnog radnika, a svi poslovi ovog radnog mesta preneti su na pekare. Ova odluka objavljena je na oglasnoj tabli tužene istog dana kada je doneta, a skinuta je 11.11.2019. godine. Ranijim aktom o sistematizaciji, radno mesto pomoćnog radnika podrazumevalo je rad u maloprodajnom objektu na prodaji robe i pečenju pekarskih proizvoda, kao i rad u proizvodnom pogonu na poslovima pomoćnog radnika (priprema filova, dodavanje materijala, filovanje i pakovanje peciva) i za ovo radno mesto bio je predviđen drugi stepen stručne spreme. Odlukom o sistematizaciji kojom je ovo radno mesto ukinuto određeno je da pekar vrši poslove mešanja, izrade, pečenja, pakovanja, prodaje pekarskih proizvoda i da je za iste poslove predviđen drugi stepen sturčne spreme. Tužilja nije bila jedini zaposleni na radnom mestu pomoćnog radnika, jer tužena ima više objekata-pekara u kojima je više radnika obavljalo iste poslove kao i tužilja (poslovi pripreme, prečenja i prodaje peciva). U momentu prestanka radnog odnosa tužilja je imala ... godina, živela je u domaćinstvu sa suprugom i dvoje maloletne dece i imala je radni staž od 7 godina i 6 meseci. Među strankama je nesporno da je tužiljina neto zarada za oktobar 2019. godine iznosila 30.327,22 dinara

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i poništili kao nezakonito rešenje tužene od 18.11.2019. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu uz obavezu naknade štete umesto vraćanja na rad, primenom odredaba članova 179. stav 5. tačka 1., 185. stav 1. i 191. Zakona o radu. Stanovište nižestepenih sudova je da je osporeno rešenje poslodavca o otkazu ugovora o radu tužilji nezakonito jer se iz sadržine rešenja ne može zaključiti koje su se to organizacione promene desile kod tužene i da li su te promene za posledicu imale gašenje radnog mesta pomoćnog radnika na kojem je tužilja radila ili je došlo do smanjenja broja izvršilaca poslova ovog radnog mesta, u kojoj situaciji nije jasno zašto je baš prestala potreba za radom tužilje, odnosno iz kojih razloga i na koji način je baš tužilja proglašena tehnološkim viškom. Nižestepeni sudovi smatraju da, iako je tužena ispoštovala zakonsku proceduru za prestanak radnog odnosa tužilje kao tehnološkog viška, nije u dovoljnoj meri obrazložila odluku o otkazu ugovora o radu u smislu opravdanosti razloga, što ga čini nejasnim i nezakonitim.

Po oceni Vrhovnog suda, a suprotno navodima revizije, pobijana odluka zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, tužilji je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom, primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05…13/17) kojim je propisano da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

U konkretnom slučaju, tužilja je obavljala poslove radnog mesta pomoćnog radnika za koje su nižestepeni sudovi utvrdili da je bilo više izvršilaca, a ne samo tužilja kako to tvrdi tužena. Naime, utvrđeno je da je tužena imala proizvodnju i više maloprodajnih objekata, te da je više zaposlenih obavljalo poslove na pripremi, pečenju i prodaji peciva kao i tužilja, kako u proizvodnji tako i u prodaji. Nadalje je utvrđeno da je kod tužene došlo do organizacione promene i smanjenja obima posla usled teške finansijske situacije, što je zahtevao i smanjenje broja zaposlenih zbog čega je tužena donela novu odluku o sistematizaciji radnih mesta 01.11.2019. godine kojom je ukinuto radno mesto pomoćnog radnika na kojem je tužilja radila. Po toj odluci poslovi ukinutog radnog mesta su preneti na pekare. Međutim, u rešenju o otkazu koji je dat tužilji tužena se nije pozvala na ovu odluku, niti je u obrazloženju rešenja naznačeno da je došlo do ukidanja radnog mesta pomoćnog radnika.

Dakle, nesporno je da u konkretnom slučaju postoji otkazni razlog iz citirane odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, pa poslodavac može samostalno, prema svojim potrebama, odrediti način na koji će ubuduće organizovati proces rada i obavljanje pojedinih poslova, pa tako i pripojiti poslove jednog radnog mesta drugom. To dalje podrazumeva da sprovođenje organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena spada u autonomnu i samostalnu oblast delovanja tužene kao preduzetnika, čiju celishodnost i opravdanost ne može da ceni sud. Nižestepeni sudovi nisu raspravljali razloge celishodnosti otkaza ugovor o radu tužilji, ali su pravilno zaključili da nije sproveden postupak koji prethodi donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu u smislu utvrđivanja viška zaposlenih, s obzirom da je radno mesto na kojem je tužilja bila izvršilac poslova ukinuto, a da tužena nije dokazala da je ona bila jedini izvršilac u momentu otkaza ugovora o radu. Naprotiv, utvrđeno je da je bilo više izršilaca na radom mestu pomoćnog radnika i prilikom odlučivanja za kojim radnikom prestaje potreba usled organizacionih promena, tužena je bila dužna da uzme u obzir sve pomoćne radnike i u proizvodnji i u maloprodaji. Tužena nije dokazala da je ostalim zaposlenima na istom radnom mestu pomoćnog radnika prestao radni odnos ukidanjem ovog radnog mesta, zbog čega je imala obavezu da uspostavi kriterijume i merila na osnovu kojih bi se utvrđivalo ko je od zaposlenih višak.

Prihvatajući u potpunosti izloženu pravnu argumentaciju nižestepenih sudova kao jasnu i zasnovanu na pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju, Vrhovni sud nalazi da je pravilan zaključak sudova o nezakonitom otkazu ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, uz naknadu štetu umesto reintegracije, koja je suprotno navodima revizije odmeren pravilnom primenom kriterijuma iz člana 191. stav 5. istog zakona.

Ostale navode revizije kojima se u suštini osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni sud nije cenio jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Sledom navedenog, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković