Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2041/22 od 27.01.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom pod a) i trećem pod a) izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavovima drugom pod b) i trećem pod b) izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca BB iz ... i obavezana tužena da tužiocu na ime manje isplaćene zarade za prekovremene sate u KZB po osnovu putovanja od objekta smeštaja do KZB i natrag (30 minuta u jednom pravcu, ukupno 60 minuta za jedan dan) za period od 01.05.2015. godine do 01.08.2017. godine isplati i to: za maj 2015. godine iznos od 2.292,99 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.07.2015. godine do isplate, za maj 2016. godine iznos od 322,64 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.07.2016. godine, za jun 2016. godine iznos od 1.935,82 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.08.2016. godine do isplate, za decembar 2016. godine iznos od 678,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2017. godine do isplate, za januar 2017. godine iznos od 1.356,55 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.02.2017. godine do isplate, za april 2017. godine iznos od 2.238,31 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.06.2017. godine do isplate, za maj 2017. godine iznos od 973,31 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.07.2017. godine do isplate, za jun 2017. godine iznos od 678,65 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.08.2017. godine do isplate, za jul 2017. godine iznos od 2.132,89 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.09.2017. godine do isplate; Usvojen je tužbeni zahtev tužioca VV i obavezana je tužena da tužiocu na ime manje isplaćene zarade za prekovremene sate u KZB po osnovu putovanja od objekta smeštaja do KZB i natrag (30 minuta u jednom pravcu, ukupno 60 minuta za jedan dan) za period od 01.03.2015. godine do 01.09.2017. godine isplati i to: za mart 2015. godine iznos od 2.185,13 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.05.2015. godine, za avgust 2017. godine iznos od 1.946,36 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.10.2017. godine do isplate. Obavezana je tužena da tužiocima BB i VV naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 146.057,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Obavezan je tužilac AA da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka za sastav odgovora na tužbu u iznosu od 9.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (odluke sadržane u stavu drugom izreke) tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11... 10/23) i utvrdio da je revizija tužene nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, jer je činjenično stanje ono koje je utvrđeno u prvostepenom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci BB i VV su zaposleni kod tužene kao policijski službenici, pored redovnog radnog angažovanja bili su i vanredno angažovan na terenu u kopnenoj zoni bezbednosti. Za vreme boravka na terenu bili su smešteni u kasarni u Raškoj, a do punkta „Rudnica“, gde su obavljali angažovanje, imali su obezbeđen službeni prevoz (30 minuta u jednom i 30 minuta u drugom smeru). Smena im je trajala po 12 sati, tih 12 časova tužiocima je obračunato i plaćeno kao vreme provedeno na radu, dok im vreme dolaska do Rudnice i povratka od Rudnice do kasarne nije priznato u radno vreme. Utvrđeno je da su prilikom vanrednih radnih angažovanja tužioci u putovanju ostvarili sate prekovremenog rada za koje im nije isplaćena uvećana zarada. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina potraživanja tužioca BB za mesec maj 2015. godine, mesece maj, jun, decembar 2016. godine, mesece januar, april, maj, jun, jul 2017. godine po osnovu putovanja od objekta smeštaja do KZB i natrag (ukupno 60 minuta za jedan dan) u ukupnom iznosu od 12.609,83 dinara, kao i visina potraživanja tužioca VV iz ... za mesec mart 2015. godine i avgust 2017. godine u ukupnom iznosu od 4.131,49 dinara. Uvidom u platne liste, sudski veštak je utvrdio da je ovim tužiocima osnovna plata isplaćena samo za efektivne časove rada pod šifrom „redovan rad“.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilaca BB i VV za isplatu zarade za prekovremene sate po osnovu putovanja od objekta smeštaja do KZB i natrag (30 minuta u jednom i 30 minuta u drugom smeru ukupno 60 minuta za jedan dan) nalazeći da prekovremeni rad predstavlja izuzetak u opravdanim zakonom propisanim situacijama, a da se putovanje tužioca od mesta smeštaja do mesta rada i natrag ne može smatrati prekovremenim radom. Tužioci za vreme putovanja nisu obavljali nikakav efektivan rad, a putovanje od smeštaja do KZB i natrag nema ni jedno obeležje prekovremenog rada. Obaveza je svakog zaposlenog bez obzira na poslove obavljanja da na radno mesto dođe prema propisima za početak rada i da radno mesto napusti u vreme određeno za završetak rada. Takođe, tužioci niti zadužuju opremu niti je razdužuju po završetku smene.

Drugostepeni sud je izveo suprotan zaključak o primeni materijalnog prava, pa je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužilaca za isplatu manje isplaćene plate za prekovremene sate po osnovu putovanja od objekta smeštaja do KZB i natrag. Prema stanovištu drugostepenog suda prilikom obračuna sati moraju se uzeti stvarni sati za koje su tužioci bili radno angažovani, odnosno raspoloživi poslodavcu, a to je vreme koje zaposleni provede na službenom putu u cilju obavljanja službenog zadatka van radnog mesta rada i to od momenta zaduženja opreme za obavljanje vanrednog radnog angažovanja do momenta razduženja opreme s obzirom na to da se isto vrši isključivo u cilju obavljanja posla. Vreme koje su proveli tužioci u putu od smeštaja u kasarni u Raškoj do punkta „Rudnica“ i natrag dok su se nalazili na teretnu, a u cilju obavljanja službenog zadatka ne predstavlja njihovo slobodno vreme, pa je tužena kao poslodavac dužna da plati tužiocima kao zaposlenim uvećanu platu za ostvareni prekovremeni rad.

Neosnovano se navodima revizije osporava stanovište drugostepenog suda i pravilna primena materijalnog prava.

Po stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je doneo pravilnu odluku, iako u konkretnom slučaju nije reč o prekovremenom radu, već o naknadi plate za sate rada van efektivnih časova rada. Naime, prema članu 146. Zakona o policiji ZOP („Službeni glasnik RS“br. 101/05, 63/09, 92/11, 64/15, koji je bio na snazi do 05.02.2016. godine) zaposleni imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovne plate, dodataka na platu i prema članu 184. Zakona o policiji ZOP („Službeni glasnik RS“ br. 6/16, 24/18, 87/18, koji je stupio na snagu 05.02.2016. godine) zaposleni u Ministarstvu ostvaruju pravo na platu, uvećanu platu, naknadu plate, naknadu troškova i druga primanja u skladu sa ovim zakonom. Prema članu 3. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike PKU („Službeni glasnik RS“ br 22/2015, 70/2015) radno vreme policijskog službenika, po pravilu, iznosi 40 časova nedeljno (stav1.) radna nedelja, po pravilu, traje pet radnih dana ( stav 2.) i radni dan, po pravilu, traje osam časova (stav 3.), što je propisano i članom 153. stav 2. ZOP.

Suprotno navodima revizije tužioci su u spornom periodu obavljali poverene radne zadatke (van teritorije smeštaja u kasarni u Raškoj) van teritorije Raške tako što je službenim vozilom PS Raška u 7:30 časova kretali na smenu na punkt „Rudnica“ i vraćali se u kasarnu u Raškoj u 20:30 časova ili su kretali u 19:30 časova i vraćali se u 8:30 časova ( zavisno od smene), pa je vreme provedeno u putovanju bilo isključivo u cilju obavljanja službenog zadatka. U konkretnom slučaju, tužioci su na taj način radili duže od punog radnog vremena obavljajući radne zadatke u Rudnici, odnosno odlazili je na teren u cilju obavljanja službenog zadatka. Poštujući način rada kod tuženog i udovoljavajući zahtevima posla za koji ih je tuženi angažovao, tužioci su ostvarili sate rada van efektivnog rada. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da se radno vreme tužilaca ne može izjednačiti samo sa vremenom koje je provodio u efektivnom radu jer radna obaveza postoji sve dok se ne završi radni zadatak zbog koga su bili upućeni u Rudnicu (pa se i njihov službeni prevoz na određenoj relaciji mora računati u vreme koje su tužioci proveli na obavljanju poslova iz opisa svog radnog mesta) a vožnja je bila u funkciji izvršenja osnovnog radnog zadatka.

Sledstveno izloženom, po nalaženju revizijskog suda nisu osnovani navodi tužene da je pogrešno primenjeno materijalno pravo prilikom odlučivanja o zahtevu tužilaca BB i VV.

Ostalim navodima revizije se osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka doneta na osnovu članova 153. stav 1., 154. stav 2. i 165. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković