Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1934/24 od 09.05.2024. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade za rad u smeni za period od juna 2020. godine, zaključno sa junom 2023. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, kao u stavu prvom izreke, sa zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, kao i da mu na ime manje isplaćene zarade po osnovu razlike zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora za period od jula 2020. godine, zaključno sa julom 2023. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, kao u stavu drugom izreke sa zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 90.895,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 1.750,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka po žalbi isplati iznos od ukupno 7.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno, izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i u utuženom periodu je rad obavljao tako što je svaki drugi dan radio po 12 časova. Organizacija rada kod tuženog je takva da tužilac menja drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan radi od 07 do 19 časova, drugi dan je pauza i tako se ciklus ponavlja. Tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocu, zaradu nije uvećavao za rad po osnovu smenskog rada za 8,9%, shodno odredbi člana 38. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“. Tužilac potražuje neisplaćenu uvećanu zaradu tužioca po osnovu smenskog rada i razliku manje isplaćene zarade po osnovu razlike zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, sve u utuženom periodu.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, ocenivši da je tužilac u navedenom vremenskom periodu radio u smenama i zato ima pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 164. Zakona o radu, članom 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i članom 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora tuženog, u visini utvrđenoj veštačenjem.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, način rada tužioca nema karakter smenskog rada zbog čega on neosnovano potražuje od tuženog isplatu po tom osnovu.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 63. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/2014) propisan je rad u smenama. Odredbom člana 108. stav 4. istog zakona, propisano je da se opštim aktom i ugovorom o radu mogu da utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanje zarade, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 15/15), propisano je da poslodavac donosi Odluku o rasporedu, početku i završetku ranog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%, što predviđa i PKU iz 2018. godine.

Prema direktivi Evropske unije 2003/88 – ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocu nije izvršio uvećanje zarade prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da je tužilac u utuženom periodu radio po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, sa pripadajućim doprinosima.

Po oceni Vrhovnog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 3. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, ima pravo na uvećanu zradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, u utuženom periodu, a pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog da za tužioca izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati navedenu naknadu, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, i to za sastav revizije u iznosu od 27.000,00 dinara, za sudsku taksu na reviziju u iznosu od 28.791,36 dinara i za odluku o reviziji u iznosu od 43.187,04 dinara, primenom važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković