Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužioca je dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20).

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i u utuženom periodu je obavljao poslove ..., OC „Površinski kopovi ...“. U utuženom periodu tužilac je rad obavljao u dvanaestočasnovnom režimu rada, tako što je svaki drugi dan radio u vremenu od 07,00 do 19,00 časova. Veštačenjem je utvrđeno da u periodu od maja 2017. godine, do novembra 2019. godine, tužilac obavljao rad kod tuženog u režimu 12 sati rada, pa 36 sati odmora, pa tako redom i da u tom periodu, kada je tužilac obavljao rad po ovom režimu rada, tuženi nije isplatio tužiocu uvećanu zaradu za rad u smeni. Razlika između isplaćene zarade tužiocu i zarade sa uvećanjem od 8,9% po Posebnom kolektivnom ugovoru tuženog za rad u smeni za utuženi period iznosi 113.971,51 dinara i na ime manje isplaćene zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora u iznosu od 17.982,23 dinara.

Prvostepeni sud je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu tražene razlike na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada i zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, imajući u vidu da je tužilac u periodu utuženja poslove obavljao radeći u smenama i da tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocu zaradu nije uvećavao po osnovu smenskog rada za 8,9% shodno članu 38. stav 1. tačka 4. PKU za EPS, kao i da u visinu prosečne zarade, koje su prethodile mesecu u kojem je tužilac koristio godišnji odmor, nisu ušla uvećanja zarade za rad u smenama.

Međutim, drugostepeni sud je zaključio da rad tužioca nema karakteristike smenskog rada, imajući u vidu da je osnovna karakteristika takve organizacije rada obrazac rotiranja u kome zaposleni menjaju jedni druge na istom radnom mestu kontinuirano ili diskontinuirano, tako da početak i kraj rada zaposlenog ne počinje uvek u isto vreme. Naime, činjenica da je tužilac svaki drugi dan radio u periodu od 07,00 do 19.00 časova ne vodi zaključku da je tužilac obavljao smenski rad, pa da tužiocu ne pripada uvećanje zarade za smenski rad propisano Posebnim kolektivnim ugovorom za EPS u iznosu od 8,9%, zbog čega je tužbeni zahtev tužioca za isplatu uvećane zarade po osnovu smenskog rada neosnovan. Kako tužiocu ne pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada, neosnovan je i tužiočev zahtev za isplatu uvećane naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, obračunate na osnovu uvećane zarade po osnovu smenskog rada.

Vrhovni kasacioni sud je našao da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu („Službeni. glasnik RS“, br. 24/05,...75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to: za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice, za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice, dok je stavom 4. istog člana propisano da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu. Odredbom člana 114. stav 1. istog zakona propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih dvanaest meseci u skladu sa opštim aktom i Ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanje na poziv državnog organa.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“ („Službeni glasnik RS“, br. 15/15), propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema Direktivi Evropske unije 2003/88 – ES, smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom na to da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske Unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocu nije uvećao zaradu prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da je tužilac u utuženom periodu radio po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbene zahteve i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike zarade po osnovu smenskog rada, kao i na ime manje isplaćene zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, sa pripadajućim doprinosima. Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za „Elektroprivredu Srbije“), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je prema oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“, ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, u utuženom periodu, a pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog i na isplatu razlike na ime manje isplaćene zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, kao i da za tužioca izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Republičkom Fondu za PIO.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbene zahteve tužioca, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa tužiocu, na osnovu člana 153., 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni a traženi troškovi ovog postupka, u ukupnom iznosu od 45.000,00 dinara i koji obuhvataju troškove na ime sastava revizije od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br. 121/12 ... 37/21) i na ime sudskih taksi na reviziju i presudu po reviziji u iznosu od po 13.500,00 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94 ... 95/18).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić