.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2430/2018
27.06.2019. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Stošić, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Spomenka Bilić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 252/18 od 09.03.2018. godine, u sednici veća održanoj 27.06.2019. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 252/18 od 09.03.2018. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1420/16 od 10.10.2017. godine stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno, kao nezakonito rešenje tužene od 05.03.2010. godine, kojim je utvrđeno da je usled organizacionih promena prestala potreba za radom tužioca i rešenje od 08.03.2010. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu kod tužene, pa je tužena obavezana da ga vrati na rad. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 511.500,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 252/18 od 09.03.2018. godine, žalbe parničnih stranaka su odbijene i prvostepena presuda potvrđena, a odbijeni su i zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po žalbi.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.
Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio zaposlen kod tužene na neodređeno vreme počev od 01.03.2002. godine, a aneksom ugovora o radu od 15.05.2009. godine, raspoređen je na poslove ... u dodatku „...“ u Odeljenju za ..., gde je radio do donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa od 08.03.2010. godine. Pre donošenja rešenja, tužena je 27.11.2009. godine usvojila Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova, a po prethodno pribavljenom mišljenju reprezentativnog sindikata i Nacionalne službe za zapošljavanje, 28.12.2009 godine donet je Program rešavanja viška zaposlenih. Novim Pravilnikom, smanjen je broj sistematizovanih mesta na nivou društva, sa 504 na 356 mesta, s tim što je na dan donošenja programa kod tužene bilo 442 zaposlena na neodređeno vreme, jer je na dan 09.12.2009. godine bilo 75 zaposlenih koji su dali saglasnost da budu oglašeni tehnološkim viškom. Odredbom člana 6. Programa utvrđeni su kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, a tačkom 3. je konstatovano da su se zaposleni dobrovoljno prijavili da budu utvrđeni kao višak. Stavom 2. istog člana određeno je da se Program zasniva na principu dobrovoljnosti, zbog čega neće biti primenjeni kriterijum, te da su Programom obuhvaćeni samo zaposleni koji su se dobrovoljno prijavili. Odlukom tužene od 15.12.2009. godine, formirane su dve komisije i to Komisija za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i Komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni viškom, na druge odgovarajuće poslove, a 21.12.2009. godine donela je Pravilnik o primeni kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih, kojim je određeno da se utvrđivanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, vrši na osnovu kriterijuma određenih članom 38–42 Opšteg kolektivnog ugovora. Kriterijumi su dati po redosledu primene i po sistemu eliminacije, pri čemu su rezultati rada zaposlenog određeni kao osnovni kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih. Tužilac je poslove ... u dodatku „...“ u Odeljenju za ... počeo da obavlja 01.04.2008. godine, pa je njegov rad za 2008. godinu ocenjen samo za pet meseci rada ocenom 2,66. Tužilac je na ocenu rada za 2008. godinu stavio primedbu da je ocena data proizvoljno. Prosečna ocena njegovog rada u navedenom Odeljenju, za 2008. i 2009. godinu, određena je u visini od 1,33. Odlukom od 15.12.2009. godine, kojom su imenovane komisije, predviđeno je i da će Komisija za primenu mera, ukoliko više kandidata ispunjava uslove za raspoređivanje na upražnjena radna mesta, za svakog kandidata vršiti proveru znanja i sposobnosti u skladu sa opisom poslova predviđenih pravilnikom za slobodna radna mesta, pa ukoliko ova Komisija proceni da zaposleni ne poseduje neophodno znanje, može da angažuje druga lica unutar ili izvan društva. Zaključkom Komisije primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih utvrđeno je da ukupno 18 zaposlenih predstavlja tehnološki višak, a prema izveštaju iste Komisije, u Odeljenju za ..., u okviru dobrovoljnog programa prestao radni odnos za 6 zaposlenih, pa je ova Komisija u saradnji sa Komisijom za primenu mera premeštaja zaposlenih, odredila da 4 zaposlena, koji su obavljali poslove ..., među kojima je i tužilac, predstavljaju višak, jer su vrednovani najnižom ocenom, dok je preostale zaposlene premestila na odgovarajuće poslove u ... i odeljenje ..., a Odeljenje za ... je ukinuto. Ova Komisija je 30.12.2009. godine donela zaključak da nakon svih preduzetih mera, za 18 zaposlenih nije pronađena mogućnost za premeštaj na druge odgovarajuće poslove i oni predstavljaju tehnološki višak, pa je 01.02.2010. godine doneta i odluka o prestanku potrebe za obavljanjem poslova za 18 zaposlenih, na kojoj je tužilac naveden pod rednim brojem 17, nakon čega je tužena donela i pobijana rešenja i to rešenje o prestanku potrebe za radom tužioca, od 05.03.2010. godine i rešenje od 08.03.2010. godine, o otkazu ugovora o radu tužiocu. Međutim, sudovi su utvrdili i da je tužena angažovala spoljne saradnike, koji su radili na poslovima ..., kako pre donošenja spornih rešenja, tako i dužem periodu nakon toga, iako je odredbom člana 70. stav 4 Kolektivnog ugovora tužene propisano da poslodavac može da donese odluku o prestanku potrebe za radom zaposlenih bez donošenja programa, samo pod uslovom da nije angažovao spoljne saradnike koji obavljaju iste ili slične poslove.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su usvojili tužbeni zahtev i poništili pobijana rešenja na osnovu koji je tužiocu otkazan ugovor o radu, a tuženu su obavezali da ga vrati na rad.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom tužene neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Naime, odredbom 153. Zakona o radu (“Sl. glasnik RS” br. 24/05, 61/05 i 54/09), kao i odredbom člana 70. stav 1. Kolektivnog ugovora tužene, od decembra 2007. godine, propisano je da je poslodavac dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom 30 zaposlenih na neodređeno vreme, stavom 2. istog člana poslodavac je dužan da utvrdi razloge za prestanak potrebe za obavljanjem poslova iz prethodnog stava, stavom 3. da se Program donosi i u slučaju kada poslodavac utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana iz razloga utvrđenih u stavu 1. ovog člana. Međutim, stavom 4. Kolektivnog ugovora tužene određeno je da poslodavac može da donese odluku o prestanku potrebe za radom zaposlenih bez donošenja programa iz stav 1. i 3. ovog člana, samo pod uslovom da nije angažovao spoljne saradnike koji obavljaju iste ili slične poslove kao zaposleni koji su utvrđeni kao višak. Prema stavu 5. istog člana, predviđeno je da kao izuzetak od stava 4. ovog člana, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji je tehnološki višak, bez donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih, ako ima angažovane saradnike iz stava 4. ovog člana, pod uslovom da je zaposleni kome se otkazuje ugovor o radu dobrovoljno prihvatio da mu se na taj način reši radno pravi status uz isplatu otpremnine utvrđene zakonom i Kolektivnim ugovorom i pod uslovom da se sa tim saglasi reprezentativni sindikat poslodavca.
U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi osnovano zaključuju da je tužena, rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu donela uz povredu odredbe člana 70. stav 4. Kolektivnog ugovora.
Naime, ne računajući 75 lica koja su se dobrovoljno prijavili za prestanak radnog odnosa, kod tužene je od 372 zaposlena 18 zaposlenih proglašeno tehnološkim viškom, pa u odnosu na ovaj broj ukupno zaposlenih, tužena nije bila u obavezi da donosi program rešavanja viška zaposlenih, kako u skladu sa odredbom člana 70. stav 1. i 3. Kolektivnog ugovora, tako i sa odredbom člana 153. stav 1. Zakona o radu. Međutim članom 70. stav 4. Kolektivnog ugovora, kao uslov za donošenje odluke o prestanku potrebe za radom zaposlenih – bez donošenja programa rešavanja viška zaposlenih, određeno je da poslodavac nije angažovao spoljne saradnike koji obavljaju iste ili slične poslove kao zaposleni koji su utvrđeni kao višak, u periodu dužem od 90 dana i za to primaju naknadu ili ako je zaposleni dobrovoljno prihvatio da mu se na taj način reši radno pravi status, uz isplatu otpremnine, ali i da se sa tim saglasio reprezentativni sindikat poslodavca.
Imajući u vidu da se tužilac, po pozivu tužene nije dobrovoljno saglasio da bude određen kao tehnološki višak, a da je u postupku utvrđeno da je tužena u vreme i nakon donošenja rešenja kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, suprotno odredbi člana 70. stav 4. Kolektivnog ugovora, angažovala spoljne saradnike i to u dužem vremenskom periodu, koji su obavljali poslove ..., dakle iste poslove kao i tužilac, a za to su primali i naknadu, to sudovi osnovano zaključuju da je tužena pobijane odluke donela uz povredu pravila postupka za donošenje odluke o prestanku radnog odnosa po ovom osnovu, što tako donetu odluku čini nezakonitom, pa je kao takva pravilno poništena pobijanom presudom. Pri tom, suprotno navodima revizije, okolnost što je tužena tekstove ... – spoljnih saradnika preuzimala posredstvom autorske agencije VV, preko koje je istima vršena i isplata, ne utiče na drugačiji način na zakonitost pobijanih odluka tužene, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi, pa su pravilnom primenom materijalnog prava pobijane odluke poništili, kao nezakonite.
Primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu, nužna pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa, na zahtev zaposlenog, je vraćanje na rad, pa je i u ovom delu tužbeni zahtev pravilno usvojen.
Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Vesna Popović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
