Tužena je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova za odgovor.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tužene bio u radnom odnosu na neodređeno vreme na poslovima rukovodioca smene u Ekspozituri u ... koja pripada Filijali Zvečan od 01.09.2010. godine. Rešenjem tužene broj .. od 04.03.2014. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu usled nastupanja ekonomskih i organizacionih promena, odnosno prestanka rada Ekspoziture u ... i samim tim prestanka potrebe za obavljanjem poslova koje je tužilac na svom radnom mestu obavljao. Pre donošenja navedenog rešenja, Izvršni odbor tužene doneo je odluku od 21.02.2014. godine kojom su utvrđeni poslovi za čijim je radom prestala potreba, utvrđena je potreba gašenja određenih ekspozitura, pri čemu je odlukom utvrđeno i to da ne postoji mogućnost da se tužilac premesti na druge poslove u organizacionim delovima tužene, niti da mu se obezbedi rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija, dokvalifikacija, rad sa skraćenim radnim vremenom i druge mere zapošljavanja u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu. Tužiocu je isplaćena otpremnina, a nakon gašenja pomenute ekspoziture svi zaposleni u istoj su, kao i tužilac, proglašeni tehnološkim viškom, te su im otkazani ugovori o radu. Tužilac je u periodu kada njegova ekspozitura nije radila, obavljao poslove na šalterima tužene na administrativnim prelazima Končulj i Merdare koji pripadaju Filijali Niš. Na ovim radnim mestima – na administrativnim prelazima, bilo je angažovano više lica, na osnovu ugovora o radu na određeno vreme, koji su zaključivani pre otkaza ugovora o radu tužiocu ili nakon toga, a isti su obavljali poslove sa istom stručnom spremom kao i tužilac, odnosno poslove koje je i tužilac obavljao. Tužena nije bila u obavezi da donosi Program rešavanja viška zaposlenih, pri čemu kod iste nisu doneti ni kriterijumi za proglašenje zaposlenih tehnološkim viškom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je zahtev za poništaj rešenja osnovan, jer tužena nije poštovala odredbu člana 182. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 32/13), niti je donela kriterijume za proglašenje zaposlenih tehnološkim viškom.

Pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, zaključivši da je tužiocu zakonito prestao radni odnos na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu, s obzirom da je obavljao rad u Ekspozituri u ... koja je ukinuta jer je prestala potreba za obavljanjem svih sistematizovanih poslova u ovoj ekspozituri, usled ekonomskih i organizacionih promena kod tužene na osnovu odluka nadležnih organa čija se celishodnost ne može ispitivati, zbog čega nije postojala obaveza tužene da tužiocu ponudi premeštaj u okviru iste ili druge filijale jer u konkretnom slučaju nije došlo do smanjenja broja izvršilaca na istim poslovima, već do zatvaranja ekspoziture i ukidanja svih poslova koji su se u njoj obavljali. Pritom nije postojala obaveza tužene da u smislu člana 153. Zakona o radu, donese program rešavanja viška zaposlenih. Pravilno je drugostepeni sud ocenio da nije povređen član 182. Zakona o radu, jer tužena u roku od šest meseci od dana kada je tužiocu prestao radni odnos nije zasnovala radni odnos sa drugim licima na poslovima koje je tužilac obavljao, već je to činila angažujući ta lica na osnovu ugovora o radu na određeno vreme ili ugovora o delu.

Bez obzira što ekspozitura kao organizacioni deo banke nema status pravnog lica u smislu člana 2. stav 3. Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“, broj 107/05, sa izmenama), ukidanje ekspoziture zbog prestanka potreba za obavljanjem svih sistematizovanih poslova u istoj usled ekonomskih i organizacionih promena ne stvara nužno obavezu da se po odredbama Zakona o radu pitanje tehnološkog viška zaposlenih rešava na nivou cele banke. Zbog toga pobijana presuda nije zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava kao što se to neosnovano ističe u reviziji.

Nisu osnovani revizijski navodi da je tužena postupila suprotno članu 182. Zakona o radu, jer je na radno mesto rukovodioca smene na nivou cele banke zaposlila druga lica umesto tužioca, s obzirom na to da je u postupku utvrđeno da je ove radnike angažovala na osnovu ugovora o radu na određeno vreme i na osnovu ugovora o delu, čime se ne zasniva radni odnos na neodređeno vreme.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, u smislu člana 153. stav 1. ZPP odbijen je i zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka u stavu drugom izreke.

Tuženoj ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom lana 165. ZPP-a odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić