Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Danijel Volar, advokat iz ..., protiv tuženog „Grgić-Internacional“ d.o.o. iz Iriga, čiji je punomoćnik Milena Jeftić, advokat iz ..., radi utvrđenja i isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž1 41/2019 od 06.11.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 07.10.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž1 41/2019 od 06.11.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Rumi P1 263/18 od 23.04.2019. godine, ispravljenom rešenjem toga suda P1 263/18 od 13.09.2019. godine, stavom prvim izreke, odbačena je kao neblagovremena tužba kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog koji je trajao od 01.04.2008. godine do 23.08.2012. godine; da se obaveže tuženi da nadležnom fondu izvrši prijavu tužioca kao zaposlenog za navedeni period; da se utvrdi da je zarada tužioca ugovorena u iznosu od 13% vrednosti prevoza koji je izvršio tužilac tokom meseca; da se obaveže tuženi da u korist tužioca uplati poreze i doprinose na utvrđeni iznos zarade za navedeni period; da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neisplaćenih troškova za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu u periodu od 01.04.2008. godine do 23.08.2012. godine isplati tužiocu iznos od 350.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, kao i da tuženi naknadi tužiocu troškove postupka sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, odbačen je kao neblagovremen eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog koji je trajao od 01.04.2008. godine do 23.08.2012. godine; da se obaveže tuženi da nadležnom fondu izvrši prijavu tužioca kao zaposlenog za navedeni period, da se utvrdi da su tužilac i tuženi ugovorili mesečnu zaradu u iznosu od 23.000,00 dinara; da se obaveže tuženi da u korist tužioca nadležnom Fondu uplati poreze i doprinose na utvrđeni iznos zarade, za period od 01.04.2008. godine do 23.08.2012. godine; da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neisplaćenih troškova za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu u periodu od 01.04.2008. godine do 23.08.2012. godine, isplati iznos od 350.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, kao i da se obaveže tužilac da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 160.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Rešenjem Osnovnog suda u Rumi P1 263/18 od 13.09.2019. godine, ispravljena je presuda Osnovnog suda u Rumi P1 263/18 od 23.04.2019. godine, u uvodnom delu i pouci o pravnom leku.

Rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž1 41/2019 od 06.11.2019. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Rumi P1 263/18 od 13.09.2019. godine, u stavu prvom i drugom izreke i preinačena u stavu trećem izreke, tako što je dosuđeni iznos troškova parničnog postupka snižen na iznos od 66.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijano rešenje primenom člana 408. i 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11...87/18), Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju tužilac je na poziv i za potrebe tuženog obavljao poslove vozača teretnog vozila u inostranstvu u periodu od 01.04.2008. godine do 23.08.2012. godine. Tuženi je prema usmenom dogovoru sa tužiocem, isplaćivao tužiocu naknadu za rad nakon svake završene vožnje u iznosu od 13% od vrednosti obavljenog transporta. Tužilac i tuženi nisu ugovorili mesečnu zaradu tužioca, već samo naknadu nakon svakog pojedinačno realizovanog transporta. Tužilac i tuženi nisu zaključili ugovor o radu niti je tužilac kao zaposleni bio prijavljen nadležnom organu. U relevantnom periodu tužilac je bio prijavljen Nacionalnoj službi zapošljavanja i redovno je produžavao evidenciju nezaposlenih na svaka tri meseca. Utvrđeno je da je tuženi uredno plaćao tužiocu 13% od vrednosti obavljenog transporta, tako da po tom osnovu tužilac nema potraživanja u odnosu na tuženog. Takođe, nesporno je da je tužilac bio angažovan od strane tuženog do 23.08.2012. godine. Predmetna tužba podneta je 31.12.2012. godine.

Nižestepeni sudovi pravilno su zaključili da je tužilac imao saznanje da ga tuženi nije prijavio kao zaposlenog nadležnom organu kao i da sa njim nije zaključio ugovor o radu imajući u vidu da je bio prijavljen kao nezaposlen pri Nacionalnoj službi zapošljavanja te da se ovoj službi javljao na svaka tri meseca u cilju produžavanja evidencije nezaposlenih radnika.

Prema stanovištu nižestepenih sudova tužilac je pokrenuo postupak za zaštitu prava iz radnog odnosa, tako da se u konkretnom slučaju primenjuju rokovi propisani Zakonom o radu, a ne Zakonom o obligacionim odnosima.

S obzirom da je tužilac propustio da u zakonskom roku pokrene spor pred nadležnim sudom, njegova tužba je odbačena kao neblagovremena iz čega sledi i neosnovanost tužbenog zahteva za naknadu štete.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo i za svoju odluku dali potpune i jasne razloge koje prihvata i ovaj sud.

Prema članu 195. stavu 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05... 54/09) protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, a prema stavu 2. rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Tužilac je u navedenom roku imao mogućnost da pokrene postupak, za zaštitu svojih prava, što nije učinio. Naveden rok je prekluzivan i spada u rokove procesnog karaktera na koje sud pazi po službenoj dužnosti. Istek navedenog roka ima za posledicu gubitak prava na sudsku zaštitu i odbacivanje tužbe. Gubitak prava na tužbu ima za posledicu gubitak prava koje je tužbom trebalo da bude zaštićeno.

Kako je tužilac bio radno angažovan od strane tuženog do 23.08.2012. godine, a tužba u ovoj parnici podneta je tek 31.12.2012. godine, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužba neblagovremena s obzirom da je morala da bude podneta najkasnije 23.11.2012. godine.

Shodno navedenom, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stava 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić