Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca F.M. iz K., čiji su punomoćnici I.N. i B.M., advokati iz C., protiv tuženog Đ.S. DOO iz K., čiji je punomoćnik N.M., advokat iz I., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Somboru Gž1 93/15 od 12.06.2015. godine, u sednici održanoj 28.01.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Somboru Gž1 93/15 od 12.06.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P1 400/12 od 16.04.2015. godine, stavom prvim izreke, usvojen je predlog tužioca za ponavljanje postupka. Stavom drugim izreke, dozvoljeno je ponavljanje postupka koji je okončan pravnosnažnom presudom na osnovu odricanja Opštinskog suda u Kuli P1 1510/06 od 24.01.2007. godine, a stavom trećim izreke stavljena je van snage presuda na osnovu odricanja Opštinskog suda u Kuli P1 1510/06 od 24.01.2006. godine.

Rešenjem Višeg suda u Somboru Gž1 93/15 od 12.06.2015. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je odbijena i prvostepeno rešenje potvrđeno, a stavom drugim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv rešenja drugostepenog suda tuženi je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, na osnovu člana 399. u vezi člana 412. stav 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni povrede iz tačke 12. istog člana i stava Zakona, na koju se revizijom ukazuje, jer pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama i koji nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je podneo predlog za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom na osnovu odricanja Opštinskog suda u Kuli P1 1510/06 od 24.01.2007. godine, u smislu odredbe člana 422. stav 1. tačka 11. ZPP. U predlogu je naveo da se nalazi u istoj pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavnih žalbi kojima je odlukama Ustavnog suda Už 2542/09 od 21.12.2011. godine i Už 2524/09 od 14.03.2012. godine utvrđena povreda prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad. Pobijanom odlukom, usvojen je predlog tužioca za ponavljanje postupka, nalazeći da odluke Ustavnog suda Už 2542/09 od 21.12.2011. godine i Už 2524/09 od 14.03.2012. godine predstavljaju osnov za ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari, jer navedene odluke imaju pravno dejstvo i prema tužiocu u smislu odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, zbog čega je dozvoljeno ponavljanje postupka koji je okončan pravnosnažnom presudom na osnovu odricanja Opštinskog suda u Kuli P1 1510/06 od 24.01.2007. godine.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je osnovan zaključak nižestepenih sudova kojima je usvojen predlog tužioca za ponavljanje postupka, nalazeći da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka propisani odredbom člana 422. tačka 11. ZPP.

Naime, odredbom člana 87. Zakona o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS“, broj 109/07 i 99/11), propisano je da ako je pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda više lica, a samo neki od njih su podneli ustavnu žalbu, odluka Ustavnog suda odnosi se i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji. Odredbom člana 422. tačka 11. ZPP, propisano je da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti, ako je u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku.

U konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom na osnovu odricanja Opštinskog suda u Kuli P1 1510/06 od 24.01.2007. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio isplatu regresa za 2003, 2004. i 2005. godinu u pojedinačnim novčanim iznosima sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, razliku zarade počev od septembra 2003. godine pa zaključno sa avgustom 2006. godine u pojedinačnim mesečnim iznosima sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i pripadajuće poreze, doprinose i jubilarne nagrade. Navedena presuda je doneta jer je tužilac podneskom od 23.01.2007. godine povukao tužbu uz odricanje od tužbenog zahteva, s obzirom da su parnične stranke zaključile ugovor o vansudskom poravnanju od 23.01.2007. godine, kojim se tužilac odrekao svih novčanih potraživanja prema tuženom na ime zarade i ostalih potraživanja iz radnog odnosa. Međutim, odlukama Ustavnog suda Už 2542/2009 od 21.12.2011. godine i Už 2524/2009 od 14.03.2012. godine, usvojene su ustavne žalbe D.V. i J.B., kojima je utvrđena povreda prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenu odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i da te odluke imaju pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

Saglasno navedenom, tužilac se nalazi u istoj pravnoj situaciji kao podnosioci ustavne žalbe u postupku u kome je Ustavni sud odlukama Už 2542/2009 od 21.12.2011. godine i Už 2524/2009 od 14.03.2012. godine, naložio ponavljanje postupka po žalbi, jer je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenu odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije i odredio da te odluke imaju pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, zbog čega se te odluke Ustavnog suda moraju odnositi i na tužioca, što znači da predstavljaju razlog za ponavljanje postupka, predviđen članom 422. tačka 11. ZPP.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se tužilac odrekao tužbenog zahteva, ali da se nije odrekao prava po osnovu rada zajemčenih Ustavom. Naime, odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, propisano je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i pravo na zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i niko se tih prava ne može odreći. Imajući u vidu izneto i kako se ugovorom o vansudskom poravnanju od 23.01.2007. godine tužilac odrekao svih novčanih potraživanja prema tuženom na ime zarade i ostalih potraživanja iz radnog odnosa, zbog čega je doneta pravnosnažna presuda na osnovu odricanja, a što je suprotno zajemčenom pravu iz člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, stoga se tužilac nalazi u istoj pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavnih žalbi, pa su nižestepeni sudovi pravilno dozvolili ponavljanje postupka, primenom odredbe člana 422. tačka 11. ZPP.

Na osnovu člana 405. stav 1. u vezi člana 412. stav 5. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.