.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2445/2022
21.10.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Jelene Ivanović i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislav Manić, advokat iz ..., protiv tuženog Doma zdravlja Pančevo iz Pančeva, čiji je punomoćnik Aleksandra Smilevski, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 41/22 od 11.03.2022. godine, u sednici veća održanoj 21.10.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 41/22 od 11.03.2022. godine.
ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.
ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 236/20 od 23.08.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da joj, za period od juna 2017. godine zaključno sa majem 2020. godine, isplati po osnovu neisplaćenih troškova za ishranu u toku rada – toplog obroka i po osnovu neisplaćenih troškova regresa za korišćenje godišeg odmora, pojedinačno opredeljene mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na te iznose od označenih datuma do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 119.868,57 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 41/22 od 11.03.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj za period od juna 2017. godine zaključno sa majem 2020. godine, isplati po osnovu neisplaćenih troškova za ishranu u toku rada – toplog obroka i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pojedinačno opredeljene mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na te iznose od označenih datuma do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude tako što je obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 57.340,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 46.377,14 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
Tuženi je podneo odgovor na reviziju zahtevajući naknadu za troškove sastava ovog odgovora.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ukazivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz tačke 12) navedenog člana, ne predstavlja razlog zbog koga revizija, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2) ZPP, može da se izjavi.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tuženog na radnom mestu medicinska sestra od 1995. godine. Sa tuženim je 15.03.2010. godine zaključila ugovor o radu na neodređeno vreme, sa punim radnim vremenom, radi obavljanja poslova medicinski tehničar u RJ ... medicine rada „BB“. Tuženi je zdravstvena ustanova javnog karaktera, osnovana na teritoriji Republike Srbije. Zarada tužilje za obavljeni rad i vreme provedeno na radu utvrđena je tako tako što se osnovica za obračun i isplatu koju utvrđuje Vlada RS pomnoži sa koeficijentom 12,59 i na tako utvrđenu zaradu se dodaje 0,4% na bruto zaradu za svaku navršenu godinu radnog staža. Tužilja je u periodu potraživanja obavljala rad kod tuženog. U spornom periodu tuženi nije organizovao ishranu u toku rada, a u obračunskim listama nije iskazao deo zarade koji se odnosi na naknadu ishrane u toku rada i troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Takođe, Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave iz 2015. godine, 2019. godine i 2020. godine, koji su bili u primeni u spornom periodu nisu predviđali, niti propisivali pravo zaposlenih na naknadu navedenih troškova. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđena je visina potraživanja tužilje (za period od juna 2017. godine zaključno sa majem 2020. godine) na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, u dve varijante. Prvostepeni sud je cenio nalaz i mišljenje sudskog veštaka i prihvatio varijantu u kojoj je veštak za sporni period obračun izvršio u skladu sa odredbama Opšteg kolektivnog ugovora iz 2008. godine („Službeni glasnik RS“ br. 50/08 i 104/08, Aneks 1. i 2.).
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje smatrajući da joj pripada pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini mesečne naknade, shodno parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora. U okolnostima kada Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove ne sadrže konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, niti uopšte propisuje pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, prvostepeni sud je ocenio da se primenjuju opšti propisi o radu, i to član 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu navedenih naknada, zaključujući da je tužilji isplaćena plata prema koeficijentu utvrđenom u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, a u kojem su sadržane i navedene naknade, te da okolnost da visina troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije nominalno iskazana, ne predstavlja razlog zbog kojeg zaposleni može sa uspehom da traži isplatu ovih troškova.
Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom da je tuženi javna služba, to se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (''Službeni glasnik RS'' br. 34/01, sa novelama).
Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.), odredbom člana 1, između ostalog propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da je iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kome je tužilji isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nema pravo na novčanu naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, obračunatu prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora iz 2008. godine („Službeni glasnik RS“ br. 50/08 i 104/08, Aneks 1. i 2.), a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.
Suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda o primeni odredbi Zakona o radu, jer se na zaposlene u javnim zdravstvenim službama primenjuje poseban režim radnih odnosa. Naime, nije sporno da se iz koeficijenta osnovne plate za tužilju od 12,59 u isplatnim listama ne vidi struktura, odnosno koji nominalni iznosi predstavljaju navedene naknade, ali sama ta činjenica ne stvara osnov za njihovu isplatu, s obzirom da je pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora realizovano kao sastavni deo koeficijenta radnog mesta svakog zaposlenog na osnovu člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u kom slučaju se ne obračunava i ne isplaćuje kao posebna naknada.
Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Kako je revizija tužilje odbijena, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok troškovi sastava odgovora na reviziju tuženog ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom i trećem izreke.
Predsednik veća – sudija
Katarina Manojlović Andrić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
