Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3374/22 od 19.10.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu petom i šestom izreke i u tom delu žalba tužioca odbijena, kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd da mu isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada u periodu od 01.03.2015. godine do 31.08.2015. godine u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, bliže označene u stavu prvom izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je zahtevao da se obaveže tuženi „Srbija voz“ AD Beograd da mu isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada u periodu od 01.9.2015. godine do 31.12.2017. godine u pojedinačnim mesečnim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, bliže označene u stavu drugom izreke. Stavom četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je zahtevao da se obaveže tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd da mu isplati naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.03.2015. godine do 31.08.2015. godine u pojedničanim mesečnim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, bliže označeno u stavu trećem izreke. Stavom petim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je zahtevao da se obaveže tuženi „Srbija voz“ AD Beograd da mu isplati naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.09.2015. do 31.12.2017. godine u pojedinačnim mesečnim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, bliže označene u stavu četvrtom izreke. Stavom šestim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu sedmom izreke prvostepene presude i odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da se obavežu tuženi da mu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 98.685,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate. Stavom sedmim izreke, obavezan je tužilac da tuženima isplati troškove drugostepenog postupka u iznosu od po 11.800,00 dinara, ukupno 23.600,00 dinara. Stavom osmim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tužilac iz svih zakonskih razloga, s pozivom na odredbe člana 403. i 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u odnosu na preinačeni deo, na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd na osnovu ugovora o radu od 04.02.2003. godine. Dana 01.09.2015. godine tužilac je zaključio Aneks broj 7 ugovora o radu sa tuženim „Srbija voz“ AD Beograd, kao poslodavcem sledbenikom kojim je izmenjen ugovor o radu od 04.02.2003. godine i tužilac premešten na poslove ... u Sekciji ZOVS .../OJ Servis za održavanje putničkih kola bez OTK. U utuženom periodu tužilac je redovno dolazio na posao, obavljao radne zadatke, a u toku 2015. 2016. i 2017. godine koristio je godišnji odmor. Na platnim listićima za sporni period tuženi nisu iskazivali naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regeres za korišćenje godišnjeg odmora. Tuženi nisu dostavili strukturu vrednosti jednog radnog časa, niti odluku o visini ovih naknada. Visina predmetnih naknada troškova utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko – finansijske oblasti u skladu sa odredbama člana 171. i 157. ranijeg Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 37/95 ... 7/00).

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 104. stav 1, člana 105. stav 1, člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu i člana 57. stav 1. i 2. Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ AD Beograd usvojio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd za period od mart 2015. godine do 31.08.2015. godine, a u odnosu na tuženog „Srbija voz“ AD Beograd za period od 01.09.2015. godine do 31.12.2017. godine nalazeći da tuženi nisu dokazali da su tužiocu isplaćeni traženi troškovi za utuženi period. Zbog toga su obavezani da tužiocu isplate troškove za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora u visini koja je bila određena ranijim Kolektivnim ugovorom tuženog („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 37/95 i 7/00), čiju visinu je prvostepeni sud prihvatio u nedostatku konkretne regulative. Tužbeni zahtev je odbijen u delu kojim je traženo solidarno obavezivanje tuženih na isplatu troškova naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer je prvostepeni sud našao da je prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog „Srbija voz“ AD Beograd osnovan u odnosu na potraživanje tužioca koje se odnosi na period do septembra 2015. godine jer je tužilac u tom periodu bio zaposlen kod tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, a usvojio je žalbe tuženih i preinačio pobijanu presudu u delu kojim je zahtev tužioca usvojen. Po stanovištu tog suda, zaposleni u skladu sa članom 118. stav 1. tačka 5. i 6. ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Kada je u opštem aktu propisano da se u cenu radnog časa uračunava i vrednost po osnovu regresa i dodatka za ishranu u toku rada, zaposleni ne može posebno da ostvaruje naknadu ovih troškova jer je to pravo ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada, a propust poslodavca da u obračunu zarade iskaže podatke po ovim osnovama ne vodi zaključku da iznosi po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora nisu isplaćeni.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odlučio da preinači prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 61/05) koje se primenjuju od 01.01.2006. godine, pored ostalog, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6). Poslodavcima je, nakon početka primene noveliranog Zakona o radu, ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada. Pritom, njihova visina mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ti troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Kolektivnim ugovorom „Železnice Srbije“ AD Beograd od 24.03.2015. godine (društva prenosioca), koji je nastavilo da primenjuje i društvo sticalac (tuženi „Srbije voz“ AD Beograd), članom 57, predviđeno je da je u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi nisu dostavili odluku o visini ovih naknada, niti je obavljenim veštačenjem mogla biti utvrđena njihova visina - vrednost sa kojim su uključene u vrednost jednog radnog časa. To, međutim, ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti stav da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti su sporne naknade nominalno iskazali u platnim listama tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu.

Shodno izloženom, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate navedenih naknada zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca. Pošto kolektivni ugovor koji se primenjivao u spornom periodu ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu traženih naknada, tužilac može potraživati njihovu isplatu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg kolektivnog ugovora. U ovom slučaju tužilac je to i učinio tako što je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih nalazom i mišljenjem veštaka, primenom tih parametara i takav tužbeni zahtev je osnovan.

Kod izloženog, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Međutim, odlučujući o izjavljenoj reviziji tužioca na potvrđujući deo pobijane presude, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011 ... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe stava 1. tog člana, s obzirom da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno ovim delom pobijane presude je isplata na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao solidarne obaveze tuženog „Srbija voz“ AD Beograd - društva sticaoca u odnosu na novčano potraživanje nastalo pre njegovog osnivanja (period od marta 2015. zaključno sa avgustom 2015. godine). Odluke nižestepenih sudova kojima je odbijen tužbeni zahtev za isplatu navedenih naknada u skladu su sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog suda kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca. Okolnost da je tuženo društvo sticalac preuzelo tužioca i sa njim zaključilo aneks ugovora o radu ne znači da je na taj način preuzelo i sve obaveze ranijeg poslodavca tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd - društva prenosioca po osnovu radnog odnosa nastalog pre statusne promene. Zaključenje aneksa ugovora o radu predstavlja realizaciju zakonske obaveze da se tužilac zadrži u radnom odnosu, u skladu sa članovima 147-151 Zakona o radu. Međutim, tim zakonskim odredbama nije izričito propisano da se na taj način preuzimaju i obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenima iz njihovog radnog odnosa. Saglasno navedenom, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, u ovom delu, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u odnosu na potvrđujući deo, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate novčane naknade podneta je 11.04.2018. godine, a vrednost pobijanog dela potraživanja prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, našao da je revizija tužioca u ovom delu nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

S obzirom na uspeh tužioca u postupku po reviziji, tuženi su obavezani da mu naknade opredeljene revizijske troškove u ukupnom iznosu od 114.425,00 dinara i to za sastav revizije od strane advokata 18.000,00 dinara i na ime sudskih taksi na reviziju 38.570,00 dinara i revizijsku odluku 57.855,00 dinara, prema važećim AT i TT, u skladu sa odredbama člana 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku. Kako je preinačena drugostepena presuda i odbijene žalbe tuženih, povodom revizije tužioca, to je preinačena pobijana drugostepena presuda i u pogledu odluke o troškovima, tako što je potvrđena odluka o troškovima prvostepenog postupka a odbijen zahtev tuženih za naknadu troškova postupka po žalbi.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković