Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 684/20 od 26.05.2020. godine, stavom prvim izreke žalba tuženog je delimično usvojena, pa je prvostepena presuda preinačena u stavu četvrtom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neisplaćene zarade za period od 24.08.2014. godine do 20.12.2014. godine isplati pojedinačne iznose sa pripadajućom kamatom, u roku utvrđenom rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu Reo 17/2017 od 07.06.2018. godine, na način bliže određen u ovom stavu izreke, te da mu tuženi naknadi troškove postupka preko dosuđenih 234.184,00 dinara, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu o glavnom zahtevu i utvrđujućem delu o kompenzacionom prigovoru. Stavom drugim izreke usvojena je žalba tužioca, pa je ukinuto rešenje o troškovima postupka sadržano prvostepenoj presudi u delu kojim je tužilac tražio da se dosuđeni iznos troškova postupka isplati u roku utvrđenom rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu Reo 17/2017 od 07.06.2018. godine na način bliže određen u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija tuženog nije osnovana u delu kojim se pobija odluka kojom je odlučeno o utvrđenju postojanja radnog odnosa.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom tuženog određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 14.06.2014. godine do 25.08.2014. godine bio radno angažovan kod tuženog bez zaključenog ugovora o radu, da je stupanje na rad ugovorio sa bratom vlasnika i zakonskog zastupnika tuženog - BB, da je dogovoreno da tužilac zajedno sa VV ... ... za tuženog i tako otplate kamion. Nakon mesec dana BB je izjavio da navedeni dogovor ne važi i da će tužiočeva zarada iznositi 10 % od cene prevoza sa čim se tužilac usmeno saglasio. Tužilac je u junu 2014. godine ostvario 120 časova rada, a u julu i avgustu 2014. godine ostvario je pun fond časova rada. Od 25.08.2014. godine do 20.12.2014. godine tužilac je radio kod tuženog po osnovu zaključenog ugovora o radu i obavljao poslove ... . Tužilac je za vreme radnog angažmana kod tuženog imao pun fond radnih sati. Tuženi je tužiocu za obavljeni rad isplate vršio na ruke, a za koje isplate su popunjavane priznanice. Ugovorom o radu na određeno vreme od 25.08.2014. godine, između ostalog, ugovoreno je da će tužilac obavljati poslove ... sa punim radnim vremenom od 40 časova nedeljno i 8 časova dnevno, sa osnovnom zaradom utvrđenom Pravilnikom o radu tuženog za navedene poslove i koeficijentom posla od 1,8. Aneksom ugovora o radu od 25.11.2014. godine ugovoreno je da tužilac zasniva radni odnos na određeno vreme počev od 25.11.2014. godine do 24.02.2015. godine, ugovorena je osnovna zarada, naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Tužiocu je radni odnos prestao po osnovu Sporazuma o prestanku radnog odnosa od 20.12.2014. godine sa istim danom. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđeno je potraživanje tužioca za sporni period. Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu Reo 17/2017 od 07.06.2018. godine, otvoren je i obustavljen stečajni postupak i usvojen unapred pripremljeni plan realizacije stečajnog dužnika, ovde tuženog i kao dan preseka uzet je 31.12.2017.godine. Tužilac je u periodu od 10.06.2014. godine do 26.09.2014. godine vršio ... za tuženog tegljačem za koji je bila priključena poluprikolica, za koji period je utvrđeno da je vozilo potrošilo više goriva u vrednosti od 156.704,00 dinara u odnosu na uobičajenu prosečnu potrošnju kod standardnog režima vožnje. Kod tuženog nije vođen postupak za utvrđivanje visina i naknade štete prema tužiocu za navedenu veću potrošnju goriva, već je dat nalog da se tužiocu od zarada za novembar i decembar 2014. godine obustavi 59.336,15 dinara na ime većeg utroška goriva, odnosno načinjenog manjka, s tim što pismena saglasnost tužioca za obustavu od zarade nije postojala.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev, utvrdili da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog 10.06.2014. godine i obavezali tuženog da izvrši prijavu tužioca nadležnim fondovima, da tužiocu isplati neisplaćene zarada i naknade za prekovremeni rad u spornom periodu, kao i da za tužioca uplati nadležnim fondovima doprinose obaveznog socijalnog osiguranja, te i da sačini obračune mesečne zarade, dok je utvrdio da ne postoji protivpotraživanje tuženog prema tužiocu, sve na način bliže određen u izreci, dok je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neisplaćene zarade za period od 24.08.2014. godine do 20.12.2014. godine isplati pojedinačne iznose sa pripadajućom kamatom i ukinuo prvostepenu odluku u delu odluke o troškovima, sve bliže navedeno u izreci drugostepene odluke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 32. Zakona o radu (“Sl.glasnik RS” br. 24/05 ...32/12) ugovor o radu zaključuje se pre stupanja zaposlenog na rad, u pismenom obliku (stav 1), ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (stav 2). Imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu, kao i da je u postupku utvrđeno da je tužilac počev od 10.06.2014. godine radio kod tuženog bez zaključenja ugovora kojim bi bio regulisan njegov radno pravni status (ugovor o radu na određeno ili neodređeno vreme, ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova …), odnosno da je pre zaključenja ugovora o radu od 25.08.2014. godine bio radno angažovan kod tuženog i da je obavljao poslove ..., kao i da je tuženi za taj period od 10.06.2014. godine do 25.08.2014. godine tužiocu vršio obračun zarade, to se primenom člana 32. stav 2. Zakona o radu smatra da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, danom početka rada bez zaključenog ugovora, što je u konkretnom slučaju 10.06.2014. godine. S obzirom da je rad tužioca u navedenom periodu imao sve karakteristike radnog odnosa, te da je tužilac u junu 2014. godine ostvario 120 časova rada, a u julu i avgustu 2014. godine pun fond sati rada, to pravilno nižestepeni sudovi cene da je nastupila pravna fikcija o zasnivanju radnog odnosa tužioca kod tuženog na neodređeno vreme, danom stupanja tužioca na rad počev od 10.06.2014. godine, pa sve do zaključenja ugovora o radu među strankama 24.08.2014. godine. Iz navedenih razloga pravilno nižestepeni sudovi obavezuju tuženog da za period od 10.06.2014. godine do 24.08.2014. godine izvrši prijavu tužioca nadležnim fondovima obaveznog socijalnog osiguranja.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena u delu kojim se pobija drugostepena odluka u pogledu odluke o novčanom potraživanju, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja i manje isplaćene zarade podneta je 06.03.2015. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 390.516,21 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja iznos ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužioca nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić