U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužilje J.K. iz N.P., čiji je punomoćnik V.L., advokat iz S.P., protiv tuženog JKP V. i k. JP Stara Pazova iz Stare Pazove, čiji je punomoćnik V.M., advokat iz N.P., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1842/15 od 24.09.2015. godine, u sednici održanoj 14.04.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1842/15 od 24.09.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P1 63/14 od 28.05.2015. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se poništi, kao nezakonito, rešenje tuženog broj 7831 od 27.12.2013. godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu broj 3641 od 18.08.2009. godine, sa aneksom ugovora o radu broj 4717 od 05.12.2012. godine i utvrđen prestanak radnog odnosa sa danom 31.12.2013. godine, zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima je radila, usled ekonomskih i organizacionih promena, te da se obaveže tuženi da tužilju prijavi kod nadležnih fondova za socijalno osiguranje i ostalih nadležnih službi sa danom 31.12.2013. godine, da je rasporedi na neodređeno vreme prema ugovoru o radu i aneksu istog, kao i zahtev za naknadu troškova postupka. U drugom stavu izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 70.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1842/15 od 24.09.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi P1 63/14 od 28.05.2015. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, u reviziji se konkretno ne navodi u čemu su učinjene bitne povrede postupka sastoje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, na osnovu ugovora o radu koji je sa tuženim zaključila 18.08.2009. godine pod brojem 3641. Po ovom ugovoru o radu, tužilja je bila raspoređena na radno mesto savetnika direktora, sa šestim stepenom stručne spreme. Tužilja je po zanimanju ekonomista. Aneksom ugovora o radu od 29.11.2011. godine, raspoređena je na poslove savetnika direktora u Staroj Pazovi, sa šestim stepenom stručne spreme. Aneksom ugovora o radu broj 4717 od 05.12.2011. godine, raspoređena je na poslove referenta tehničke dokumentacije i pripreme na tehničkoj bazi JKP V. i k., sa šestim stepenom stručne spreme. Tuženi je, dana 17.12.2013. godine, doneo nov pravilnik o organizaciji i sistematizacii poslova. Ovim pravilnikom ukinuto je radno mesto na kojem je tužilja radila. Nadzorni odbor tuženog je, dana 17.12.2013. godine, doneo i odluku o utvrđivanju viška zaposlenih u skladu sa navedenim pravilnikom. U ovoj odluci je konstatovano koja se radna mesta ukidaju, a među tim radnim mestima se nalazilo i radno mesto tužilje. Na osnovu navedene odluke nadzornog odbora, direktor tuženog je, dana 18.12.2013. godine, doneo odluku o utvrđivanju viška desetoro zaposlenih, usled ekonomskih promena. Među ovim licima je bila i tužilja, usled ukidanja radnog mesta referenta tehničke dokumentacije. Takođe je direktor tuženog, dana 19.12.2013. godine, doneo odluku o isplati otpremnine tužilji, kao i o isplati naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora. Rešenjem tuženog broj 7831 od 27.12.2013. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu broj 3641 od 18.08.2009. godine i aneks ugovora o radu broj 4717 od 05.12.2012. godine, tako da je tužilji, prema ovom rešenju, radni odnos kod tuženog prestao 31.12.2013. godine, usled ekonomskih i organizacionih promena. Tužilji je isplaćena otpremnina. Rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji nije moglo da se dostavi dana 31.12.2013. godine pošto joj pozlilo, pa joj je dostavljeno preko punomoćnika 27.01.2014. godine. U međuvremenu, dana 10.01.2014. godine, pošto je tužilja otvorila bolovanje, lekar joj je konstatovao trudnoću, a desetak dana kasnije i pobačaj. Nakon što je ukinuto tužiljino radno mesto, direktor tuženog nije imao drugo radno mesto koje bi mogao da ponudi tužilji i koje bi odgovaralo njenoj stručnoj spremi, a nije ni mogao da joj obezbedi ni odgovarajuće radno mesto kod drugog poslodavca. Posle otkazivanja ugovora o radu tužilji, tuženi nije zaposlio novog radnika. U momentu kada je otkazan ugovor o radu tužilji, tuženi je imao više od sto, a manje od trista zaposlenih, pa nije donosio poseban program za rešavanje viška zaposlenih. Takođe, u momentu otkazivanja ugovora o radu tužilja nije bila na bolovanju.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito.

Odredbama člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ... 54/2009), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbom člana 153. Zakona o radu, propisano je da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih u slučaju kada dođe do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme i to najmanje za 10 % zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme.

U konkretnom slučaju, radno mesto tužilje je ukinuto novim pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta, usled ekonomskih i organizacinih promena. Tuženi nije imao obavezu, kao poslodavac, da donosi program o višku zaposlenih, s obzirom na broj zaposlenih. Tužilji, koja je proglašena tehnološkim viškom, isplaćena je otpremnina i otkazan joj je ugovor o radu. Poslodavac nije imao mogućnosti da je rasporedi na drugo odgovarajuće radno mesto kod sebe, a ni kod drugog poslodavca.

Odredbom člana 187. stav 1. Zakona o radu, propisano je da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu. Odredbom stava 3. istog člana, propisano je da je rešenje o otkazu ništavo ako je na dan donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu poslodavcu bilo poznato postojanje okolnosti iz stava 1. ovog člana ili ako zaposleni u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa obavesti poslodavca o postojanju navedenih okolnosti.

U momentu donošenja pobijanog rešenja, tuženi od strane tužilje nije bio obavešten o njenoj trudnoći, a takođe ni nakon donošenja pobijanog rešenja, dok je trajala trudnoća, a pre pobačaja, u propisanom roku. Stoga u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni odredaba člana 187. Zakona o radu, o posebnoj zaštiti od otkaza ugovora o radu.

Sud je cenio navode revizije, pa je našao da su isti neosnovani, jer u potpunosti predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, koje je drugostepni sud u pobijanoj presudi pravilno ocenio kao neosnovane, dajući za tu odluku jasne i potpune razloge, koje i ovaj sud u svemu prihvata.

Na osnovu člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.