Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, a troškove sastava tog odgovora je tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11… 18/20 i 10/23-dr. zakon) - u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog po osnovu ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti broj ... od ...2006. godine i raspoređen na radno mesto „...“. Rešenjem tuženog broj ... od ...2013. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova od strane zaposlenog. Odlukom o broju izvršilaca, koja je sastavni deo Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 25.12.2012. godine, kao i odlukom generalnog direktora o potrebnom broju izvršilaca na radnom mestu „...“ je predviđeno 156 izvršilaca, dok je za višak zaposlenih proglašeno 58 zaposlenih. Postupak za utvrđivanje viška zaposlenih pokrenut je odlukom Nadzornog odbora tuženog od 21.12.2012. godine, kojom je predviđeno da će se u postupku rešavanja viška zaposlenih doneti Program za rešavanje viška zaposlenih, u skladu sa čl. 126 – 129. Kolektivnog ugovora tuženog. Nadzorni odbor tuženog je 25.01.2013. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih, kojim je kao višak utvrđeno 170 (stosedamdeset) zaposlenih i ovlašćeni su izvršni odbor i generalni direktor da utvrde spisak zaposlenih za čijim radom prestaje potreba. Iz objedinjene liste ocena „...“ i „...“ od 25.01.2013. godine utvrđeno je da su zaposleni ocenjeni na osnovu ocena iz lista dobijenih sa gradilišta na kojima su ostvarivali rad, da su korišćeni isti kriterijumi za ocenjivanje svih izvršilaca, te da je raspon ocena bio od 1 do 5. Tužilac je za redovnost na radu dobio ocenu 3, za zalaganje ocenu 4, za samostalnost ocenu 1 i komentar uz ocenu „nedovoljan nivo samostalnosti u radu“. Na osnovu obrazloženih ocena predloženo je izvršnom odboru da zaposleni na radnim mestima „...“ i „...“ koji nemaju komentar „zadovoljava kriterijume“ ili „u potpunosti zadovoljava sve kriterijume“ budu proglašeni tehnološkim viškom. Shodno tome, izvršni direktor tuženog je u obrazloženoj oceni rezultata rada za tužioca naveo da je od sva tri kriterijuma za ocenjivanje najbitniji kriterijum – samostalnost u radu, a da se loša ocena u ovom segmentu, bez obzira na ostale radne osobine, smatra eliminacionim faktorom. Tužilac je predložen za radnika za čijim je radom prestala potreba, jer je po navedenom kriterijumu loše ocenjen.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi pimenili odredbe Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05 i 54/09), važećeg u vreme donošenja osporenog rešenja i Kolektivnog ugovora tuženog od 22.10.2009. godine i ocenili da je tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu u konkretnom slučaju osnovan.

Neosnovano se, prema oceni Vrhovnog suda, navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 9) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05 i 54/09), bilo je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Prema članu 153. istog zakona, poslodavac je dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru roka od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih ne neodređeno vreme.

Odredbom člana 155. stav 1. navedenog zakona, bilo je propisano da program naročito sadrži: 1) razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih; 2) ukupan broj zaposlenih; 3) broj, kvalifikacionu strukturu, godine starosti i staža osiguranja zaposlenih koji su višak i poslove koje obavljaju; 4) kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih; 5) mere za zapošljavanje, predviđene ovim članom; 6) sredstva za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja viška zaposlenih; 7) rok u kome će biti otkazan ugovor o radu. Prema stavu 3. istog člana, program donosi upravni odbor, a kod poslodavca kod koga nije obrazovan upravni odbor – direktor, odnosno preduzetnik.

Kolektivnim ugovorom tuženog od 22.10.2009. godine (čl.126 - 129) bili su propisani kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih i to: osnovni kriterijum – ostvareni rezultati rada, koji se utvrđuju na osnovu učinka prema utvrđenim normativima i standardima rada, a ako normativi i standardi rada nisu utvrđeni, na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca zasnovane na kvalitetu obavljenog posla, samostalnosti u radu i inovacija, efikasnosti rada, odnosa prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada, dužini neplaćenih odsustava, a vezano za izvršavanje poslova radnog mesta, planova rada i drugih pokazatelja, pri čemu se rezultati rada utvrđuju za period od najmanje jedne godine. Kao dopunski kriterijum je, za slučaj da zaposleni ostvaruju jednake rezultate rada, bilo predviđeno imovno stanje zaposlenog, a ukoliko zaposleni ostvaruju jednake rezultate rada i imaju jednako imovno stanje primenjuju se sledeći (dopunski) kriterijumi: broj članova porodice koji ostvaruju zaradu, dužina radnog staža, zdravstveno stanje zaposlenog i članova porodice i broj dece na školovanju.

Sledom navedenog, proizlazi da su ostvareni rezultati rada osnovni kriterijum propisan Kolektivnim ugovorom tuženog za utvrđivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, te da se isti uzimaju za period od najmanje jednu godinu unazad, dok se ostali navedeni kriterijumi primenjuju isključivo tako da, kod izvršilaca koji su različito vrednovani po ovom kriterijumu, nije neophodno primenjivati dodatni kriterijum predviđen Kolektivnim ugovorom.

U konkretnom slučaju, kod tuženog je Program rešavanja viška zaposlenih od 25.01.2013. godine doneo Nadzorni odbor, a ne Upravni odbor odnosno direktor kako je predviđeno članom 155. stav 3. Zakona o radu. Doneti Program ne sadrži kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih i druge elemente propisane članom 155. stav 1. Zakona o radu. Okolnost da je prethodno donetom odlukom Nadzornog odbora tuženog od 21.12.2012. godine, kojim je pokrenut postupak utvrđivanja tehnološkog viška, predviđeno da će biti donet program rešavanja viška zaposlenih u skladu sa čl. 126.-129. Kolektivnog ugovora tuženog, ne znači da u Programu rešavanja viška zaposlenih nisu morali biti jasno sadržani kriterijumi za utvrđenje viška zaposlenih, kako je to izričito propisano članom 155. stav 1. tač. 4) Zakona o radu. Osim toga, Program rešavanja viška zaposlenih kod tuženog nije sadržavao kvalifikacionu strukturu, godine starosti i staža osiguranja zaposlenih koji su višak i poslove koje obavljaju, kao ni mere za zapošljavanje, niti konkretne radnje o preduzetim merama zapošljavanja, u skladu sa odredbama člana 155. stav 1. tač. 3) i 5) Zakona o radu.

Tuženi nije mogao ni da, umesto izričite konkretizacije kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih u Programu rešavanja viška zaposlenih, ovlasti Izvršni odbor i Generalnog direktora da utvrde spisak zaposlenih za čijim radom prestaje potreba, jer je to protivno odredbi člana 155. Zakona o radu. Osim toga, iz sadržine pobijanog rešenja ne proizlazi da rešenje sadrži sve elemente propisane članom 185. stav 1. Zakona o radu, razloge na koji način je tužiočev rad vrednovan u odnosu na druge zaposlene na istom radnom mestu, niti razloge o preduzetim merama zapošljavanja, a koji razlozi su izostali i u Programu rešavanja viška zaposlenih.

Imajući u vidu sve navedeno, i po oceni Vrhovnog suda, pobijano rešenje o otkazu ugovor o radu je nezakonito, a kako je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, pravilno je primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu obavezan tuženi da tužioca vrati na rad.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, zbog čega je primenom čl. 153. i 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić