Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2201/17 od 01.04.2019. godine obavezan je tuženi da tužiocu pored troškova dosuđenih stavom drugim izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2201/17 od 04.05.2018. godine na ime parničnih troškova isplati i iznos od još 22.500,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2201/17 od 10.03.2020. godine ispravljeno je napred navedeno dopunsko rešenje, tako što u petom redu uvoda rešenja posle reči „odlučujući o predlogu“ umesto reči „tužioca“ treba da stoji „tuženog“, kao i u izreci posle reči „obavezuje se“ umesto reči „tuženi „Putevi“ AD Užice da tužiocu AA“, treba da stoji „tužilac AA da tuženom „Putevi“ AD Užice“, a u ostalom delu rešenje ostaje neizmenjeno.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11...55/14) pa je našao da revizija nije osnovana.

Tuženi je dao odgovor na reviziju tužioca u kome je osporio osnovanost revizijskih navoda.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnisti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe, koja bi mogla predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužioca, nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima ... . Obračun i isplata zarade tužiocu vršena je primenom koeficijenta od 2,60. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je tužiocu u periodu od 01.09.2012. godine do 31.08.2015. godine tuženi isplaćivao zaradu koja nije bila obračunata u skladu sa odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala Srbija, niti sa Posebnim kolektivnim ugovorm za delatnost putne privrede RS (kojima je cena rada za najjednostavniji posao bila utvrđena u visini minimalne cene rada (minimalne zarade) koju propisuje Socijalno – ekonomski savet) kao ni u skladu sa Zakonom o radu. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke tuženi je zaradu u utuženom periodu obračunavao tako što je osnovnu zaradu za najjednostavniji posao u fiksnom iznosu od 10.985,00 dinara (obračunata za mesec sa prosečnih 174 časa rada) množio koeficijentom posla koji je u obračunima zarada za tužioca za utužene mesece iznosio 2,60. Tužilac ne poseduje ugovor o radu u odnosu na utuženi period koji sadrži koeficijent i druge elemente za obračun zarade. Prema Odluci direktora tuženog broj .. od 05.04.2010. godine (koja nije primenjivana) najmanji koeficijent za obračun zarade iznosio je 1,8 i prema tom koeficijentu bruto zarada za najjednostavniji posao iznosi 19.773,00 dinara. U periodu od 01.09.2012. godine do 31.08.2015. godine ukupna mesečna zarada koja je isplaćivana tužiocu sadržala je osnovnu zaradu, naknadu zarade, uvećanu zaradu, naknadu za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor i ista je bila veća od propisane minimalne zarade. U periodu u kome nisu kod tuženog bili na snazi napred navedeni kolektivni ugovori, tačnije od 23.09.2014. godine do 22.01.2015. godine, veštak je obračun zarade vršio primenom odredaba Zakona o radu, primenom osnovice koju čini minimalna zarada koja je množena sa koeficijentom u visini od 2,60 (prema obračunu zarada).

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati razliku između isplaćene i pripadajuće zarade za traženi period po osnovu člana 52. Posebnog kolektivnog ugovora za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 15/12) koji je bio u primeni od 29.03.2014. godine, člana 34. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 3/15) koji se primenjivao od 22.01.2015. godine i Zakona o radu. Po oceni prvostepenog suda tuženi je u spornom periodu isplatu zarade tužiocu vršio određivanjem manje cene rada od cene rada koja bi mu pripala prema navedenim posebnim kolektivnim ugovorima, pa su samim tim isplate koje zavise od osnovne zarade vršene u manjim iznosima od pripadajućih.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca zaključujući da je prvostepeni sud na osnovu pravilno i postupno utvrđenog činjeničnog stanja pogrešno primenio materijalno pravo odlučujući kao u izreci.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i odbijen tužbeni zahtev tužioca.

Drugostepeni sud je pravilno ocenio da koeficijent u visini od 2,60, čiju primenu tužilac traži prilikom obračuna razlike zarade nije koeficijent koji mu pripada prema navedenim kolektivnim ugovorima za poslove koje je obavljao u utuženom periodu (...), shodno stručnoj spremi složenosti i odgovornosti, zbog čega ne postoji osnov da se tužiocu isplati razlika zarade obračunata kombinacijom elemenata utvrđenih odlukama tuženog i navedenih kolektivnih ugovora, odnosno tužilac neosnovano potražuje razliku zarade primenom koeficijenta u visini od 2,60 sadržanog u obračunu zarada – isplatnom listiću za utužene mesece i osnovice koju čini minimalna zarada propisana navedenim kolektivnim ugovorima. To iz razloga što je navedeni koeficijent napred navedenim posebnim kolektivnim ugovorima propisan za zaposlene koji poseduju visoko obrazovanje – fakultet (VII stepen) i rukovodeći položaj, a radno mesto tužioca – ... zahteva niži stepen stručne spreme od navedenog. Pravilan je stav drugostepenog suda da u nedostatku ugovora o radu kojim se utvrđuju elementi za obračun zarade, isplatni listovi za utužene mesece nisu akti na osnovu kojih se, prema Zakonu o radu utvrđuju prava i obaveze po osnovu rada.

Sa iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi o pogršenoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane prvostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen kao neosnovan, jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, pa je odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić