Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1516/21 od 04.03.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Vršcu P1 314/19 od 14.07.2020. godine, ispravljena rešenjem tog suda od 17.11.2020. godine, u delu stava prvog izreke koji se odnosi na utvrđenje da se tužilac nalazio u radnom odnosu kod tuženog, uplatu doprinosa i naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor i u tom delu je žalba tužioca odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Vršcu P1 314/19 od 14.07.2020. godine, ispravljena rešenjem tog suda od 17.11.2020. godine, u preostalom delu stava prvog izreke i obavezan je tuženi da tužiocu, za period od 21.06.2014. do 26.12.2016. godine, isplati na ime naknade štete ukupan iznos od 102.576,00 dinara, u pojedinačno opredeljenim mesečnim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom počev od označenih datuma dospelosti pa do isplate, kao u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka iz stava drugog izreke presude Osnovnog suda u Vršcu P1 314/19 od 14.07.2020. godine, ispravljene rešenjem tog suda od 17.11.2020. godine, pa je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog da se obaveže tužilac da mu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 219.498,80 dinara i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 187.168,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, u roku od osam dana od dana prijema pismenog otpravka te presude, a odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca u delu da se obaveže tuženi da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 187.168,44 dinara počev od 14.07.2020. godine, kao dana presuđenja, do dana izvršnosti presude. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 12.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede pravila postupka iz člana 383. stav 4. i člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao drugostepenu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, dok bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) ZPP, na koje se ukazuje u reviziji, nisu povrede koje se mogu smatrati revizijskim razlogom u smislu odredbe člana 407. ZPP, pa nisu bile predmet ocene ovog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je bio osnivač i vlasnik SPZTUR Mesara „Sloba“ iz ..., koja je obavljala delatnost u periodu od 01.01.2003. godine do 16.12.2016. godine. Tužilac je radio kod tuženog na poslovima mesara do 16.12.2016. godine. U periodu od 2007. do 21.06.2014. godine, tuženi je tužiocu isplaćivao naknadu za rad u visini minimalne zarade, a od juna 2014. godine mu je isplaćivao po 4.000,00 dinara na ruke nedeljno. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka za ekonomsko – finansijsku oblast je utvrđena visina neisplaćenog iznosa naknade tužiocu za obavljeni rad u utuženom periodu od 21.06.2014. do 16.12.2016. godine, od ukupno 102.576,00 dinara, prema obračunu na osnovu vrednosti minimalne zarade i uz umanjenje za iznos od po 4.000,00 dinara nedeljno koje je tužilac primao na ruke.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca u celosti, nalazeći, pri tom, da je zbog neosnovanosti tužbenog zahteva u delu za utvrđenje da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, a iz razloga datih u toj presudi, posledično neosnovan i zahtev tužioca u delu za isplatu pripadajuće zarade u utuženom iznosu.

Međutim, prema stanovištu drugostepenog suda, tužilac je po osnovu obavljenog faktičkog rada kod tuženog u utuženom periodu od 21.06.2014. do 26.12.2016. godine ostvario pravo na naknadu, u smislu člana 60. Ustava Republike Srbije, kojim je zajemčeno pravo na pravičnu naknadu za rad. Zbog toga je tužiocu za obavljeni faktički rad kod tuženog, a koji mu od strane tuženog nije isplaćen, dosuđen novčani iznos u visini utvrđenoj veštačenjem primenom člana 295. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, dugostepena presuda je u pobijanom delu zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Pravilna je ocena drugostepenog suda da tužilac osnovano potražuje novčane iznose utvrđene veštačenjem, koji mu u utuženom periodu za obavljeni faktički rad kod tuženog nisu isplaćeni, a koje pravo na pravičnu naknadu za rad jemči član 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, u visini koju je prvostepeni sud utvrdio pravilnom primenom materijalnog prava, pa su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri utvrđivanju visine naknade neosnovani.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković