U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., koga zastupa Dušan Mijatović, advokat iz ..., protiv tuženog „Žitosrem“ AD sa sedištem u Inđiji, koga zastupa Slobodan Petković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 173/18 od 01.06.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 20.05.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog „Žitosrem“ AD sa sedištem u Inđiji , izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 173/18 od 01.06.2018. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tuženog „Žitosrem“ AD sa sedištem u Inđiji za naknadu troškova revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 44.800,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji P1 103/17 od 11.10.2018. godine, odbijen je tužbeni zahtev da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog od 06.12.2012. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o uređenju prava, obaveza i odgovornosti broj .../... od 28.05.2003. godine i kojim je tužiocu prestao radni odnos, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka. Drugim stavom izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 315.772,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Trećim stavom izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka za iznos preko usvojenog od 43.034,00 dinara sa traženom zateznom kamatom.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 173/18 od 01.06.2018. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji P1 103/17 od 11.10.2018. godine i poništeno je kao kao nezakonito rešenje tuženog od 06.12.2012. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o uređenju prava, obaveza i odgovornosti broj .../... od 28.05.2003. godine i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 379.000,00 dinara.

Blagovremeno podnetom revizijom tuženi pobija drugostepenu presudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14 – u daljem tekstu ZPP) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovani su navodi revizije o počinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer je sud vezan činjenicama koje po sprovedenom dokaznom postupku savesnom i brižljivom ocenom svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno utvrdi i na osnovu rezultata celokupnog postupka, starajući da se da se predmet spora svestrano raspravi i utvrde činjenice koje su važne za donošenje odluke.

Suprotno revizijskim navodima činjenični iskaz dat u tužbi stranka može da ospori tokom postupka, a sud će, na osnovu rezultata celokupnog dokaznog postupka, oceniti koju će činjenicu uzeti za dokazanu.

Očiglednu grešku u pisanju broja 384. tačka 4. ZPP, umesto broja 394. tačka 4. ZPP, drugostepeni može ispraviti u svako doba primenom člana 362. ZPP pa u postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku koji je prethodio donošenju pobijane pravnosnažne presude tužilac je bio zaposlen kod tuženog na osnovu ugovora o uređenju prava, obaveza i odgovornosti broj .../... od 28.05.2003. godine na radnom mestu vozača pekarskog vozila, na neodređeno vreme. U opisu njegovog radnog mesta bilo je predviđeno da po izdatom putnom nalogu upravlja pekarskim vozilom i vrši distribuciju pekarskih proizvoda po prodajnim mestima, da odgovara za preuzetu i izdatu količinu proizvoda, kao i za vraćenu ambalažu. Ugovorom o radu zaključenim između tužioca i tuženog u tački 4. navodi se da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, a u tački 12. da mu prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ako svojom krivicom učini povredu radnih obaveza, između ostalog ako učini povredu radne obaveze u slučaju da odbije da obavlja poslove koji su mu povereni. U alineji 18. Ugovora navedeno je i to da povreda radne obaveze postoji ako zaposleni neizvršava ili nesavesno, neblagovremeno i nemarno izvršava radne dužnosti i obaveze.

Tužilac je bio na vanrednom lekarskom pregledu i prema izveštaju o lekara medicine rada od 14.06.2012. godine ocenjen je kao zdravstveno sposoban za rad na radnom mestu vozača „B“ i „C“ kategorije, ali da postoje patološka stanja koja predstavljaju kontraindikacije za rad noću i težak fizički rad, te da se predlaže rad na kraćim relacijama isključivo u krugu opštine i tražen je kontrolni pregled za tri meseca sa izveštajem neuropsihijatra. Tužilac se ponovo javio na periodični lekarski pregled i prema izveštaju lekara medicine rada od 09.11.2012. godine ponovo je ocenjen kao zdravstveno sposoban za rad na radnom mestu ... , ali se ponovo konstatuje da postoje patološka stanja koja predstavljaju kontraindikacije za rad noću i težak fizički rad, te je sada tražen kontrolni pregled u kraćem roku odnosno za dva meseca.

Prema nalazu i mišljenju Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu „dr D. Karajović“, tužilac je imao tegobe sa lumbalnom kičmom od 1993. godine, što je utvrđeno pregledom magnetnom rezonancom koji je ukazao na postojanje degenerativnih promena na lumbalnoj kičmi uz diskalnu kilu između četvrtog i petog lumbalnog pršljena. EMNG ispitivanjem nogu iz 2000. godine utvrđeno je oboljenje nerava korena petog lumbalnog pršljena za desnu nogu kojim pregledom je 01.06.2012. godine ukazano na oboljenje nerava desne ruke i desne noge, kao i desnog ramena sa ograničenim pokretima desnog ramena. Tužilac je bio na bolovanju u periodu od 30.04. do 29.05.2012. godine i od 25.10. do 15.11.2012. godine zbog oboljenja kičme i bolesti desnog ramena.

Tužilac se vratio sa odsustva sa rada usled bolesti u petak 16.11.2012. godine. Prvi dan po povratku sa bolovanja od neposredno nadređenog referenta za ... nije dobio nalog za prevoz već je prvi nalog za prevoz dobio tek sledeći radni dan u ponedeljak 19.11.2012. godine, kada je tužiocu dat nalog da izvrši prevoz peciva do Osnovne škole „...“ u Inđiji. Tužilac je ovaj nalog odbio govoreći da on više nije ... i da neće da odveze, da neće da vozi pekarsko vozilo i da to više ne može da radi. Nakon toga mu je ponuđeno da putničkim vozilom marke „...“ preveze do Beograda referenta za ... kod tuženog, što je tužilac takođe odbio navodeći da po lekarskom uverenju ne može da vozi van naseljenog mesta Inđija. Dana 20.11.2012. godine BB mu je ponudio da izvrši prevoz 180kg. brašna u „...“ u Staroj Pazovi što je tužilac takođe odbio rekavši da nema vozačku dozvolu, jer mu je auto ostao u servisu i da mu je tamo ostala i vozačka dozvola. Dana 21.11.2012. godine tužiocu je dat nalog da izvrši prevoz četiri tone brašna u pekare „...“ u Irigu i Rumi, što je tužilac odbio, nakon čega je neposredni rukovodilac tužioca podneo protiv njega prijavu, jer su se drugi vozači navodno bunili.

Zahtev za utvrđivanje povrede radne obaveze broj ... podnet je 22.11.2012. godine i u njemu se navodi da je tužilac odbio da izvrši naloge za prevoz, u periodu od 19.11. do 21.11.2012. godine koji su detaljno navedeni, kao i da se tužilac dana 22.11.2012. godine nije pojavio u kancelariji radi uzimanja naloga za prevoz. Nakon podnošenja zahteva dana 23.11.2012. godine tuženi je doneo Upozorenje pod brojem ... kojim tužioca upozorava na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu iz razloga jer je odbio da obavlja poslove koji su mu utvrđeni, a shodno tački 12. alineja 11 i 18. Ugovora o uređenju prava i obaveza i odgovornosti zaključenog između sranaka (neizvršavanje naloga neposrednog rukovodioca i odbijanje obavljanja poslova utvrđenih Ugovorom o radu). U obrazloženju Upozorenja tužilac je upozoren upravo na one povrede koje se navode u zahtevu za utvrđivanje povrede radne obaveze i upoznat je sa odredbom člana 179. tačka 2. Zakona o radu koja je u celini citirana. Ostavljen mu je rok od pet radnih dana od dana dostavljanja Upozorenja da se izjasni na navode iz Upozorenja. Dana 23.11.2012. godine direktor tuženog je doneo rešenje kojim je tužilac privremeno udaljen sa rada, zbog učinjenih povreda radne obaveze, koje su navedene u upozorenju, s tim što je određeno da se privremeno udaljenje određuje u trajanju do mesec dana počev od 26.11.2012. godine. Tužilac je primio Upozorenje i dostavio izjašnjenje na Upozorenje 29.11.2012. godine. Upozorenje i rešenje o privremenom udaljenju dostavljeni su sindikatu, koji je dao saglasnost na ova akta i naveo da nema primedbi.

Tuženi je doneo rešenje broj ... od 06.12.2012. godine, kojim je tužiocu otkazan Ugovor o uređenju prava, obaveza i odgovornosti broj .../... od 28.05.2003. godine i utvrđeno je da tužiocu prestaje radni odnos sa 06.12.2012. godine. Tužiocu je Ugovor o radu otkazan iz razloga što je tužilac svojom krivicom učinio povrede radne obaveze koje su navedene u Upozorenju o prestanku razloga za otkaz Ugovora o radu.

Komisija za sudsko-medicinska veštačenja Instituta „dr D. Karajović“ nije imala u svom sastavu kardiologa, a na osnovu medicinske dokumentacije koja joj je dostavljena je utvrdila da tužilac nije bio sposoban za svoj posao u periodu bolovanja, a da je potom bio sposoban za svoj posao, s tim što nije bio sposoban za teške fizičke poslove utovara i istovara robe, podizanja i nošenja težeg tereta, zbog utvrđenog oboljenja kičme i desnog ramena.

Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka za oblast interne medicine, koji je dat na osnovu uvida u kompletne spise i lekarsku dokumentaciju, tužilac je novembra meseca 2012. godine bolovao od angine pektoris koja nije bila prepoznata od strane lekara jer se preklapala delimično sa hornično simtologijom reumatske bolesti i neuromijalgijom ekstremiteta sa desne strane (noga, ruka i rame), od koje se bezuspešno leči godinama unazad. Angina pektoris je bila u fazi predinfarkta i sa velikom verovatnoćom se moglo pretpostaviti da bi tužilac dobio infarkt da je došlo do fizičkog zamora ili velikog emotivnog stresa i da je nerazumevanje okoline za njegove probleme pojačalo nepoverenje da je sposoban da vozi, što ga nije omelo da i dalje dolazi na posao.

Sudski veštaci iz Instituta „dr D. Karajović“ i sudski veštak za oblast interne medicine nisu mogli da usaglase svoje nalaze i mišljenja pa je veštačenje povereno Sudskomedicinskom odboru Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, koji je u svom nalazu i mišljenju potvrdio sva oboljenja koja su utvrđena kod tužioca, potvrđujući da je jasno da je kod tužioca postojala bolest krvnih sudova srca i pre decembra 2012. godine kada je doživeo infarkt, ali kako ne postoji kardiološka medicinska dokumentacija Odbor se ne može izjasniti o težini te bolesti pre decembra 2012. godine. Iz istog razloga Odbor nije mogao da se izjasni ni da li je postojala opasnost po tužioca, a time i za okolinu prilikom upravljanja putničkim, odnosno teretnim vozilom. Tužilac nije bio sposoban za poslove istovara robe što je predstavljao opasnost kako za njega, tako i za okolinu, a što je utvrđeno na osnovu kateterizacije koja je rađena u decembru mesecu 2012. godine i koja je ukazala na dvosudovnu koronarnu bolest, pri čemu je sam proces suženja krvnih sudova morao da traje duži vremenski period.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi postupak sproveo u skladu sa članom 180. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09 – u daljem tekstu ZOR), da su bili ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 2. ovog zakona, jer je tužilac svojom krivicom učinio povrede radne obaveze koje su mu stavljene na teret. Prema mišljenju prvostepenog suda tužilac saglasno članu 187. stav 1. važećeg Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima nije dokazao da je bio nesposoban za bezbedno upravljanje vozilom zbog umora, bolesti ili takvog psihičkog stanja koje ga čine nesposobnim da bezbedno upravlja vozilom.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično utvrđenje prvostepenog suda, ali je zaključio da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema obrazloženju drugostepene presude tužiočev neposredni rukovodilac je imao saznanja o tužiočevom lošem zdravstvenom stanju u vreme kada je tužilac odbio da ispuni radne naloge i nije izrazio sumnju u njegovu nesposobnost da upravlja pekarskim vozilom, jer o tome nije sačinio službenu belešku i nije ga uputio na vanredni pregled radi utvrđivanja njegovog psihičkog stanja u smislu člana 191. stav 1. ZOBS.

Kod utvrđene činjenice da je koronarna bolest kod tužioca postojala u dužem vremenskom periodu, i u vreme kada je odbio da izvrši radne zadatke, bez obzira na činjenicu što je izjašnjavajući se na Upozorenje naveo da je odbio da ih izvrši zbog nedostatka putnog naloga, prema mišljenju drugostepenog suda saglasno članu 187. stav 1. ZOBS na koji se prvostepeni sud pravilno poziva ali ga pogrešno primenjuje, tužilac nije neopravdano odbio da izvrši radni nalog dana 19.11.2012. godine. Što se tiče ostalih radnih naloga, oni se odnose na područje van teritorije opštne Inđija, a iz vanrednih lekarskih pregleda koji su citirani u ovoj odluci nesumnjivo proizlazi da je tužiočevo zdravstveno stanje takvo da ne bi trebalo da vrši prevoz robe van teritorije Inđije.

Vrhovni kasacioni sud prihvata zaključak drugostepenog suda jer je mišljenja da tuženi, kao što to pravilno zaključuje i drugostepeni sud, saglasno Konvenciji broj 158. Međunarodne organizacije rada („Službeni list SFRJ“ „Međunarodni ugovori br. 4/84, 7/91, u daljem tekstu MOR), nije dokazao da je prestanak radnog odnosa bio opravdan (član 9. stav 2. Konvencije). U vreme kada je odbio da postupi po radnom nalogu, tužilac je već bolovao od koronarne bolesti, a izveštaji lekara medicine rada upućivali su na smanjenje radne sposobnosti i potrebu za češćim lekarskim pregledima.

Stoga i po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 179. tačka 2. ZOR, člana 94. tačke 1, 14. i 25. Kolektivnog ugovora tuženog i čl. 4, 11, 12. i 18. Ugovora o radu za otkaz ugovora o radu tužiocu.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, doneo odluku kao u izreci presude.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi sa članom 154. ZPP, prema postignutom uspehu revidenta u revizijskom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić