Protiv navedene pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 87/20), Vrhovni sud je našao da je revizija dozvoljena na osnovu člana 441. ovog zakona i da je osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju (na raspravi pred drugostepenim sudom), tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme od 2000. godine. Prema ugovoru o radu od 01.09.2014. godine radila je na poslovima „prodavac u Sektoru prodaje“ u kiosku ... u ..., sa punim radnim vremenom od 40 časova nedeljno (član 4.). Ugovorom o radu, između ostalog, je regulisano pravo tužilje na godišnji odmor u svakoj kalendarskoj godini u trajanju od 20 radnih dana (član 7.) i pravo na plaćeno i neplaćeno odsustvo sa rada u skladu sa Zakonom o radu i odredbama člana 23. i 24. Kolektivnog ugovora (član 8.). Tužilja ima 33 godine radnog staža, a zadnjih 20 godina ima probleme sa pritiskom, dijabetesom i bolovima u nogama. Posao u kiosku je bio organizovan tako što je tužilja imala na raspolaganju stolicu koju zbog problema sa nogom nije mogla da koristi, tako da je bila uglavnom prinuđena da stoji. Zbog prekovremenog rada u periodu od februara 2017. godine do 24. juna 2017. godine (dnevno je radila po 10,5 časova) tužilja se obratila tadašnjoj organizatorki posla BB, rekavši da ne može da izdrži toliko časova devno na radu, bez sanitarnog čvora i na temperaturi od 35 – 40 stepeni, imajući u vidu njenu terapiju koju čini 7 do 8 vrsta lekova, na šta joj je odgovoreno da nema mogućnosti da se bilo šta menja.

Tužilji je pozlilo na radnom mestu 24.06.2017. godine, odvedena je u bolnicu, nakon čega joj je otvoreno bolovanje od 26.06.2017. godine (zbog jakog otoka donjih ekstremiteta, puno stajanja na radnom mestu, bolova u nogama), uz prepisanu terapiju medikamentima. Prvostepena lekarska komisija Filijale za zdravstveno osiguranje Subotica – ispostava Mali Iđoš 26.07.2017. godine dala je ocenu, na osnovu medicinske dokumentacije, da je tužilja sprečena za rad od 26.06.2017. godine (računajući kao prvi dan sprečenosti za rad) do 27.07.2017. godine (kao dan kada je sposobna za posao), uz navođenje da i dalje postoji medicinska opravdanost za produženje privremene sprečenosti za rad, imajući u vidu izveštaj interniste od 27.06.2017. godine. Dana 28.07.2017. godine, tužilja se obratila dr Srđanu Sandiću, specijalisti u Službi za specijalističko konsultativne preglede ambulante za vaskularnu hirurgiju u Subotici (kod koga je odlazila na redovne preglede, ali koji nije bio nadležan za otvaranje bolovanja pacijentu), koji je konstatovao da je kod nje prisutan refrakterni otok obe potkolenice, odredio joj terapiju mirovanjem narednih mesec dana, uz poštedu od dugog stajanja (ne dužeg od 5 do 6 časova), jer bi u slučaju dužeg stajanja znatno moglo da se pogorša njeno zdravstveno stanje. Drugostepena lekarska komisija Filijale za zdravstveno osiguranje Subotica je 28.07.2017. godine je odbila prigovor tužilje na nalaz i ocenu prvostepene lekarske komisije od 26.07.2017. godine, prihvativši da je 26.06.2017. godine prvi dan privremene sprečenosti tužilje za rad, a da je od 31.07.2017. godine tužilja sposobna za posao, imajući u vidu da je sprovedeno ambulantno ispitivanje i lečenje (pregled interniste, vaskularnog hirurga, ispitivanje, predložena terapija, pošteda dugotrajnog stajanja, ne dužeg od 5 do 6 sata, kontrola kod interniste za 3 meseca, a kod vaskularnog hirurga za 6 meseci). Saslušani u svojstvu svedoka pred drugostepenim sudom članovi drugostepene lekarske komisije izjavili su da prilikom odlučivanja nisu cenili poslove koje tužilja obavlja kod tuženog, ali da je tužilji predočeno da poslodavac mora da joj omogući još mesec dana odmora ukoliko ga ima. Nakon što je dobila odluku drugostepene lekarske komisije tužilja se javila kod izabranog lekara koji nije mogao da joj otvori bolovanje.

Nakon zaključenja bolovanja tužilja se nije pojavila na svom radnom mestu, već se shodno postojećoj praksi prethodnih godina usmeno (preko telefona) obratila neposrednom organizatoru VV radi korišćenja godišnjeg odmora. Radilo se o godišnjem odmoru za 2017. godinu koji tužilja nije koristila, a u tom trenutku nije znala koliko još ima godišnjeg odmora. Dogovorile su se da se 31.07.2017. godine nađu u kiosku kako bi joj tužilja predala medicinsku dokumentaciju. Međutim, VV prilikom kontrole nije preuzela medicinsku dokumentaciju tužilje (koju je ona ostavila u kiosku kod koleginice) i nije odobrila tužilji korišćenje godišnjeg odmora, niti korišćenje slobodnih sati ostvarenih po osnovu prekovremenog rada, rekavši tužilji da preuzme kiosk i da počne da radi, na šta je tužilja odgovorila da ne može iz zdravstvenih razloga. Rešenjem tuženog od 06.09.2017. godine tužilji je otkazan ugovor o radu od 01.09.2014. godine (sa aneksom od 01.01.2015. godine), sa danom dostavljanja rešenja (čemu je prethodilo upozorenje na povredu radne obaveze i izjašnjenje tužene) zbog neopravdanog izostajanja sa posla počev od 31.07.2017. godine, pri čemu svoj izostanak nije opravdala ni na jedan od predviđenih načina, a proverom u službi kadrovskih poslova i službi obračuna zarade utvrđeno je da se ne nalazi na bolovanju, niti na godišnjem odmoru, a kao dokaz je navedena evidencija prisustva o radu, s pozivanjem na povredu radne discipline iz člana 179. stav 3. tačke 3. i 8. Zakona o radu, člana 66. stav 3. tačke 2., 4. i 5. Kolektivnog ugovora i člana 18. stav 3. tačke 2., 4. i 5. ugovora o radu.

Medicinskim veštačenjem (nalaz i mišljenje sudskog veštaka specijaliste medicine rada dr Bele Prokeša) utvrđeno je da tužilja nije bila zdravstveno sposobna za rad nakon 31.07.2017. godine, odnosno da nastavi svoj svakodnevni rad u kiosku za prodaju štampe nakon bolovanja, bez obzira na odluku prvostepene i drugostepene lekarske komisije, imajući u vidu njeno zdravstveno stanje, godine radnog staža, uslove rada na radnom mestu, posao koji obavlja (raspoređivanje prispele robe koja stiže upakovana u standardne pakete težine oko 10 kilograma), veličinu kioska, odsustvo klima uređaja, korišćenje za odmor „povišene barske stolice sa naslonom“ koju ona nije mogla da koristi jer se teško na nju penjala i silazila, a kada bi se popela nije mogla nogama da dosegne prečku tako da su joj noge visile u vazduhu, te da je za zadovoljavanje fizioloških potreba koristila toalet u obližnjoj prodavnici, temperatura u kiosku (koje su u junu i julu 2017. godine bile preko 30 stepeni), činjenicu da joj je krajem juna 2017. godine pozlilo, pa joj je preporučeno maksimalno stajanje od 5 do 6 sati dnevno, koje je drugostepeni sud prihvatio kao dato u skladu sa pravilima struke.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan nalazeći da nisu ispunjeni zakonski uslovi za poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužilje na rad. Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu, pošto je po održanoj raspravi utvrdio izloženo činjenično stanje, i usvojio tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju tužilje na rad. Zaključio je da „neopravdani izostanak tužilje sa rada odnosno sa posla počev od 31.07.2017. godine uzastopno do 06.09.2017.godine (kada je doneto rešenje o otkazu ugovora o radu) ne predstavlja „nepoštovanje radne discipline“ iz člana 179. stav 3. tačka 3. Zakona o radu („zloupotreba prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad u smislu člana 103. istog zakona“) jer nije bilo zloupotrebe prava tužilje na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad koje se pre svega odnosi na zloupotrebu prava iz zdravstvenog osiguranja. Po stanovištu drugostepenog suda nije bilo ni povrede radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu u vezi člana 18. stav 3. ugovora o radu od 01.09.2014.godine: „nedostavljanje potvrde o privremenoj sprečenosti za rad u smislu odredbe člana 103. Zakona o radu“ (tačka 2.), „neopravdano izostajanje sa rada u trajanju dužem od 3 radna dana uzastopno ili 5 radnih dana sa prekidima u toku 3 meseca (tačka 4.) i „neblagovremeno (u roku dužem od 24 časa) obaveštavanje neposrednog pretpostavljenog o uzrocima sprečenosti za rad (tačka 5.), imajući u vidi činjenicu da tuženi u toku postupka nije dostavio aneks od 01.01.2015. godine, niti kolektivni ugovor. Po nalaženju drugostepenog suda, odsustvo tužilje sa rada u periodu od 31.07.2017. godine do dana donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu nije bilo neopravdano, jer je medicinskim veštačenjem utvrđeno da u to vreme tužilja nije bila sposobna za rad zbog svog zdravstvenog stanja, pozivajući se i na na odredbe članova 9., 32. i 37. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Kako nema povrede radne discipline koja je tužilji stavljena na teret, nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu zbog čega je ono nezakonito.

Po oceni Vrhovnog suda, pogrešno je stanovište drugostepenog suda da se u radnjama tužilje nisu stekla obeležja povrede radne obaveze iz člana 18. stav 3. tačka 4. ugovora o radu od 01.09.2014. godine koja je definisana kao „neopravdano izostajanje sa rada u trajanju dužem od 3 radna dana uzastopno ili 5 radnih dana sa prekidima u toku tri meseca zbog kog ponašanja ne može da nastavi rad kod poslodavca“.

Naime, prema utvrđenom činjeničnom stanju po zaključenju bolovanja tužilja je bila odsutna sa rada od 31.07.2017. godine do 06.09.2017. godine (kada je doneto pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu), pri čemu izostanak sa rada nije opravdala u smislu člana 18. stav 3. tačka 4. ugovora o radu od 01.09.2014. godine. Shodno tada važećem Zakonu o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br.107/05...10/16 – dr. zakon), za ocenu da li je postojala privremena sprečenost za rad zaposlenog kao lica koje koristi prava iz zdravstvenog osiguranja (članovi 76. stav 5.,78. i 145. stav 1. tačke 1., 2. i 3.) nadležni su izabrani lekar (član 151. tačka 11.), prvostepena lekarska komisija (član 155. tačka 1.) i drugostepena lekarska komisija (članovi 156. stav 1., 157. stav 1 tačke 1., 2. i 3., 160. i 161. stav 1.) U konkretnom slučaju, nadležna drugostepena lekarska komisija je u zakonom propisanoj proceduri dana 28.07.2017. godine odbila prigovor tužilje na nalaz i mišljenje prvostepene lekarske komisije od 26.07.2017. godine ceneći relevantnu medicinsku dokumentaciju, zaključivši da je privremena sprečenost za rad kod tužilje postojala od 26.06.2017. godine (prvi dan privremene sprečenosti) do 31.07.2017. godine (kada je sposobna za posao). Činjenica da je veštačenjem preko sudskog veštaka specijaliste medicine rada, koji je drugostepeni sud prihvatio, utvrđeno da uzimajući u obzir zdravstvene tegobe koje je imala u to vreme tužilja nije bila sposobna za rad kod tuženog nakon 31.07.2017. godine prema uslovima rada na svom radnom mestu (bliže izloženim u nalazu i mišljenju), ne znači da je taj izostanak tužilje sa posla bio opravdan, u situaciji kad joj poslodavac nije odobrio korišćenje godišnjeg odmora. Zdravstveno stanje zaposlenog i s tim u vezi li je u vreme odsustva sa rada bio opravdano privremeno odsutan zbog bolesti ili nije i da li su izbarani lekar, odnosno prvostepena i drugostepena lekarska komisija pravilno dali ocenu privremene sprečenosti za rad osiguranika odnosno njegovog zdravstvenog stanja (a timi i da li je po zaključenju bolovanja sposoban za rad) može se veštačenjem proveravati na zahtev Republičkog fonda, odnosno matične filijala, po službenoj dužnosti ili na zahtev poslodavca (u situaciji kada je npr. posumnjao da li je medicinska dokumentacija koja je izdata zaposlenom opravdano izdata odnosno da li mu je opravdano otvoreno bolovanje) (veštačenje o zdravstvenom stanju osiguranika), na način i pod uslovima propisanim članu 164. stavovi 1., 2. i 3. Zakona o zdravstvenom osiguranju. S druge strane, i osigurano lice ima mogućnost pokretanja postupka zaštite svojih prava pred nadležnim organom ukoliko smatra da je o njegovom pravu iz obaveznog zdravstvenog osiguranja doneta odluka u suprotnosti sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje tog zakona shodno članu 174. ovogzakona, a u konkretnom slučaju tužilja, na kojoj je bio teret dokazivanja, nije dokazala da je takav postupak pokrenula pred nadležnim organima.

Suprotno datoj argumentaciji drugostepenog suda, u konkretnom slučaju pravna zaštita tužbenom zahtevu tužilje se ne može pružiti ni primenom odredaba članova 9., 32. i 37. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu (,,Službeni glasnik RS”, br. 101/05...113/17 – dr. zakon), koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu. Shodno navedenom zakonu na poslodavcu je obaveza da, između ostalog, obezbedi da radni proces bude prilagođen telesnim i psihičkim mogućnostima zaposlenog (član 9. stav 4.), kao i obaveza da organizuje poslove za bezbednost i zdravlje na radu o čemu odlučuje u zavisnosti od (član 37. stavovi 1. i 4.),: tehnološkog procesa (tačka 1.), organizacije, prirode i obima procesa rada (tačka 2.), broja zaposlenih koji učestvuju u procesu rada (tačka 3.), broja radnih smena (tačka 4.), procenjenih rizika (tačka 5.), broja lokacijski odvojenih jedinica (tačka 6.), vrste delatnosti (tačka 7.). S druge strane, zaposleni ima pravo: da poslodavcu daje predloge, primedbe i obaveštenja o pitanjima bezbednosti i zdravlja na radu (član 32.stav 2. tačka 1.) i da kontroliše svoje zdravlje prema rizicima radnog mesta, u skladu sa propisima o zdravstvenoj zaštiti (tačka 2.). Zaposleni ima pravo da odbije da radi (član 33. stav 1.), između ostalog: ako mu preti neposredna opasnost po život i zdravlje zbog toga što nisu sprovedene propisane mere za bezbednost i zdravlje na radnom mestu na koje je određen, sve dok se te mere ne obezbede (tačka 1.); ako mu poslodavac nije obezbedio propisani lekarski pregled ili ako se na lekarskom pregledu utvrdi da ne ispunjava propisane zdravstvene uslove, u smislu člana 43. ovog zakona, za rad na radnom mestu sa povećanim rizikom (tačka 2.); U tim slučajevima zaposleni može da se pismenim zahtevom obrati poslodavcu radi preduzimanja mera koje po mišljenju zaposlenog nisu sprovedene (član 33. stav 2.) Ako poslodavac ne postupi po zahtevu iz stava 2. ovog člana u roku od osam dana od prijema zahteva, zaposleni ima pravo da podnese zahtev za zaštitu prava inspekciji rada (član 33. stav 3.). Osim toga, kada mu preti neposredna opasnost po život ili zdravlje, zaposleni ima pravo da preduzme odgovarajuće mere, u skladu sa svojim znanjem i tehničkim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju i da prestane da radi, napusti radno mesto, radni proces, odnosno radnu okolinu (član 34.). U konkretnom slučaju tužilja, na kojoj je bio teret dokazivanja, nije dokazala da je učinila bilo koje od propisanih mogućih obaveštenja poslodavcu u smislu citiranih odredbi Zakona Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, niti da joj je pretila neposredna opasnost po život ili zdravlje što bi opravdalo njeno neopravdano izostajanje sa rada.

Kako je tužilja imala hronične zdravstvene tegobe zbog kojih joj je bio otežan rad na njenom radnom mestu, po oceni Vrhovnog suda, imala je mogućnost da u prvostepenom i u drugostepenom postupku pred lekarskom komisijom iznese u kakvim uslovima rada obavlja svoj posao, odnosno da traži proveru nalaza i mišenja lekarskih komisija u postupku i pod uslovima propisanim odredbama tada važećeg Zakona o zdravstvenom osiguranju, što ona kao osiguranik nije učinila, niti se koristila pravima koja su zaposlenom data tada važećim Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu. U takvoj situaciji kada joj po zaključenju bolovanja, poslodavac nije odobrio korišćenje godišnjeg odmora morala je da se pojavi na radnom mestu radi obavljanja poslova i zadataka tog radnog mesta.

Zato je Vrhovni sud preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu i obavezivanje tuženog da tužilju vrati na rad, kao i zahtev tužilje za naknadu troškova postupka.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženom na osnovu članova 165. stav 2. i 163. stav 2. u vezi člana 153. i 154. stav 2. ZPP, pripada tražena naknada troškova celokupnog postupka za radnje prdeuzete preko advokata, prema opredeljenom zahtevu za naknadu troškova, i to za: zastupanje na jednom održanom ročištu pred prvostepenim sudom 18.000,00 dinara i za sastav revizije 33.000,00 dinara po važećoj AT u vreme preduzimanja parničnih radnji.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić