U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelene Ivanović, predsednika veća, Željka Škorića i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., vlasnika picerije „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik Rade Mitrović, advokat iz ..., protiv tuženog VV iz ..., čiji je punomoćnik Marija Takić, advokat iz ..., radi poništaja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1772/21 od 02.06.2021. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 1772/21 od 15.12.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 04.12.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tuženog i PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 1772/21 od 02.06.2021. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 1772/21 od 15.12.2021. godine, tako što se ODBIJA žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P1 350/20 od 01.02.2021. godine i ODBIJA zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P1 350/20 od 01.02.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete usled kršenja „klauzule konkurencije“ po ugovoru o radu zaključenom između tužioca u svojstvu poslodavca i tuženog u svojstvu zaposlenog od 08.05.2018. godine koja se ogleda u troškovima obuke zaposlenog za obavljanje poslova ..., plati iznos od 300.000,00 dinara, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana utuženja do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 48.400,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1772/21 od 02.06.2021. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 1772/21 od 15.12.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P1 350/20 od 01.02.2021. godine tako što je obavezan tuženi VV iz ... da zbog povrede zabrane konkurencije, naknadi štetu tužiocu AA preduzetniku picerije „VV“ iz ... u iznosu od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.03.2019. godine kao dana podnošenja tužbe do isplate i obavezan tuženi VV iz ... da tužiocu AA preduzetniku picerije „VV“ iz ... naknadi troškove postupka u iznosu od 120.200,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u svojstvu preduzetnika vršio privrednu delatnost u svom ugostiteljskom objektu, čija je osnovna delatnost priprema i prodaja pica uz radno angažovanje ... GG, preko koga je stupio je u vezu sa tuženim VV, koji je školovani ... sa četvrtim stepenom školske spreme, kao i svedok GG. Obuku tuženog obavljao je GG u periodu od januara do kraja aprila 2018. godine, i to u prvih mesec i po dana svakodnevno, a u ostalom periodu samo vikendom, s obzirom da je GG bio radno angažovan kod drugog poslodavca. Stranke su u maju mesecu 2018. godine zaključile ugovor o radu, kojim su uzajamno uredili svoja prava i obaveze u pogledu radno pravnog statusa tuženog, a između ostalog, članom 40. ugovora o radu, ugovorili su „klauzulu konkurencije“. Tuženi je kod tužioca bio radno angažovan do 01.03.2019. godine, kada je prestao sa radom na osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu od strane zaposlenog. Nakon proteka određenog vremena tuženi je zasnovano radni odnos kod drugog poslodavca – SUR „DD“ iz ... na radnom mestu ... . Tužilac i svedok GG su se poznavali od ranije i tužilac je svedoku pozajmio novčana sredstva radi obavljanja određenog posla, a 23.01.2018. godine dali su izjavu da će dugovani iznos svedoka GG od 2400 evra biti kompenzovan tako što će svedok izvršiti obuku tuženog za ... . Zabrana konkurencije ugovorena između tužioca i tuženog odnosila se na nemogućnost zasnivanja radnog odnosa tuženog kod bilo kojeg pravnog lica ili preduzetnika koji se bavi istom delatnošću kao i tužilac u periodu od godinu dana od prestanka radnog odnosa na teritoriji opštine ..., u kom periodu će tužilac tuženom isplatiti 40.000,00 dinara, u 12 mesečnih rada, a u slučaju kršenja navedene klauzule, tuženi je u obavezi da tužiocu isplati iznos od 300.000,00 dinara, koji iznos predstavlja troškove obuke zaposlenog za obavljanje poslova ... .

Tužbenim zahtevom tužilac traži da sud obaveže tuženog na naknadu štete u ugovorenoj visini, jer je tuženi 07.03.2019. godine zasnovao radni odnos u SUR „DD“ u ..., na koji način je, po nalaženju tužioca, povredio ugovorenu zabranu konkurencije. Tuženi je osporio tužbeni zahtev navodeći da su mu poslovi pripreme pice bili poznati i pre radnog angažovanja kod tužioca, da se kod drugog poslodavca koji, za razliku od tužioca, nije bio specijalizovan za ..., zaposlio na radnom mestu ... i ..., da nije učestvovao u ..., već da su se njegovi poslovi vezivali za kuhinju i pranje sudova, a ponekad i služenje gostiju.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, nalazeći da tužilac nije pružio ni jedan dokaz u pogledu postojanja okolnosti iz člana 161. stav 2 Zakona o radu, niti je predložio dokaze u cilju utvrđivanja ispunjenosti uslova za kršenje zabrane konkurenicije. Po oceni prvostepenog suda zaposleni krši zabranu konkurencije ako bez saglasnosti poslodavca obavlja zabranjene poslove u svoje ime i za svoj račun ili za račun i u ime drugog pravnog lica i u tom smislu on, saglasno članu 161. stav 1. Zakona o radu, ima obavezu da prouzrokovanu štetu naknadi, pri čemu se visina štete utvrđuje od slučaja do slučaja zavisno od karaktera posla i trajanja stanja povrede. U konkretnom sluaju tužilac i tuženi su, sa jedne strane, ugovorili klauzulu konkurencije koja se odnosi na zabranu zasnivanja radnog odnosa, a ne zabranu obavljanja određenih poslova, a sa druge strane, tužilac potražuje naknadu štete koja nema svoje poreklo niti uzročnoposledičnu vezu sa kršenjem ugovorene klauzule zabrane konkurencije, već iz ugovora o zajmu, koji je tužilac dao svedoku GG, za koji su se saglasili da bude vraćen tako što će svedok obučiti tuženog za poslove ... . Sa navedenih razloga, po oceni prvostepenog suda tužbeni zahtev tužioca je neosnovan.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog povrede klauzule zabrane konkurencije. Po oceni tog suda, kod nesporno utvrđene činjenice da je tuženi za vreme rada kod tužioca stekao nova, za njegov posao važna znanja o tehnologiji za pripremu pica, te da je svega nekoliko dana nakon prestanka radnog odnosa kod tužioca, zasnovao radni odnos kod poslodavca koji se bavi istom delatnošću kao i tužilac, za rad na poslovima pripreme pica, na području iste opštine, po oceni drugostepenog suda, takvim postupanjem je prekršio ugovorom preuzetu obavezu, zbog čega je u obavezi da tužiocu naknadi štetu predviđenu ugovorom o radu.

Vrhovni sud nalazi da se osnovano revizijom tuženog ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 161. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 113/17), propisano je da ugovorom o radu mogu da se utvrde poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu - u daljem tekstu: zabrana konkurencije (stav 1); da zabrana konkurencije može da se utvrdi samo ako postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni (stav 2); da se opštim aktom i ugovorom o radu utvrđuje i teritorijalno važenje zabrane konkurencije, u zavisnosti od vrste posla na koji se zabrana odnosi (stav 3); da ako zaposleni prekrši zabranu konkurencije, poslodavac ima pravo da od zaposlenog zahteva naknadu štete (stav 4).

Članom 40. ugovora o radu zaključenom između tužioca kao preduzentika poslodavca i tuženog VV, kao zaposlenog, u smislu odredbe člana 161. Zakona o radu ugovorena je klauzula konkurencije, tako što zaposleni ne može nakon prestanka radnog odnosa zasnovati radni odnos kod bilo kojeg pravnog lica ili preduzetnika koji se bavi istom delatnošću kao i poslodavac i to godinu dana od prestanka radnog odnosa na teritoriji Opštine ... . U tom slučaju poslodavac će za vreme zabrane zaposlenom isplatiti iznos od 40.000,00 dinara u 12 mesečnih rata. Ukoliko zaposleni prekrši navedenu klauzulu, dužan je poslodavcu da isplati iznos od 300.000,00 dinara što predstavlja troškove obuke zaposlenog za obavljanje poslova ... .

Imajući u vidu citiranu odredbu člana 161. Zakona o radu, klauzula zabrane konkurencije može se ugovoriti samo ako postoje uslovi da zaposleni kod poslodavca stekne nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni. Suština zabrane konkurencije je da se radi o znanjima, veštinama i poverljivim podacima do kojih zaposleni ne bi bio u mogućnosti da dođe da mu nisu povereni odredđeni poslovi od strane poslovdaca do kojih je on došao na osnovu svog poslovanja, razvijanjem određenih veština, metoda rada i tehnoloških znanja. Stoga je, po oceni Vrhovnog suda, pravilno stanovište prvostepenog suda da odredba člana 40. Ugovora o radu zaključenog između tužioca i tuženog, nema karakter klauzule konkurencije jer nije ugovorena zabrana obavljanja konkretnih poslova u okviru delatnosti tužioca, već zabrana zasnivanja radnog odnosa kod drugog poslodavca. Klauzula zabrane konkurencije mora biti ugovorena tako što se u ugovorom o radu određuju poslovi koje zapoleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun ili u ime i za račun drugog fizičkog ili pravnog lica, pri čemu to u smislu odredbe člana 161. Zakona o radu nisu bilo koji poslovi, već samo oni gde postoje uslovi da zaposleni stekne nova, važna tehnološka znanja ili dođe do saznanja važnih poslovnih informacija, odnosno stekne širog krug poslovnih partnera, što ovde nije slučaj.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava usvojio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi štetu usled kršenja klauzule konkurencije po ugovoru o radu, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP pripadaju troškovi tog postupka na ime angažovanja punomoćnika iz reda advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, odmereni primenom Tarife o nagradama i nakandama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 37/21), dok tuženom nije dosuđena naknada troškova na ime sudskih taksi, jer zahtev za naknadu tih troškova nije opredeljen u skladu sa članom 163. stav 2. ZPP.

Sa iznetih razloga Vrhovni sud je primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić