U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA i BB, obojice iz ..., VV iz .. i GG iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Goran Zečević, advokat u ..., protiv tužene Fabrike kotrljajućih ležajeva i kardana „FKL“ a.d. Temerin, koga zastupa Strahinja Davidov, advokat u ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 2367/17 od 21.03.2018. godine i reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 2381/18 od 13.12.2018. godine, u sednici veća održanoj 24.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 2367/17 od 21.03.2018. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 2367/17 od 21.03.2018. godine.

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 2381/18 od 13.12.2018. godine.
Tuženom se ne dosuđuju troškovi odgovora na reviziju tužilaca.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu broj P1 290/2014 od 08.05.2017. godine je tužbeni zahtev tužioca BB usvojen u celini (prvi stav). Drugim stavom izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca AA, VV i GG, pa je obavezan tuženi da tužiocima BB i GG za period od 05.05.2012. do 30.04.2013., 27.02.2011. do 04.05.2012. i od 01.05.2013. do 31.12.2013. godine, tužiocu AA za period od 05.05.2012. do 30.04.2013. i od 01.05.2013. do 31.12.2013. godine, tužiocu VV za perio od 05.05.2012. do 30.04.2013, od 01.01.2011. do 04.05.2012. i od 01.05.2013. do 31.12.2013. godine isplati na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade i to po osnovu uvećanja za rad u smenama iznose naznačene izrekom prvostepene presude sa zakonskom zateznom kamatom od 01.12.2016. godine do isplate, obračunatu zakonsku zateznu kamatu u iznosima naznačenim izreke preko pobijane presude, te da na dosuđene iznose uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, te tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 241.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate u roku od 8 dana. Tužioci su oslobođeni obaveza plaćanja sudskih taksi. Odbijen je tužbeni zahtev AA, VV i GG za razliku preko dosuđenih pa do traženih iznosa na izme razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period od 05.05.2012. do 30.04.2013. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 01.12.2016. godine do isplate, kao i zahtev za isplatu obračunate zatezna kamate preko dosuđenih do traženih iznosa i zahtev da tužena u korist tužilaca na odbijene iznose razlike zarade uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom broj Gž1 2367/17 od 21.03.2018. godine žalbe tužilaca i tužene delimično usvojio, pa je presudu Osnovnog suda u Novom Sadu ukinuo u usvajajućem delu za isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće uvećane zarade po osnovu smenskog rada za period od 05.05.2012. godine do 30.04.2013. godine za sve tužioce, uplate u korist tužilaca doprinose za obavezno socijalno osiguranje na iznos uvećane zarade za navedeni period i u delu odluke o troškovima parničnog postupka i predmet je u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a u preostalom delu žalbe tužilaca i žalbu tužene je odbio (na usvajajući i odbijajući deo).

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda tužioci su izjavili blagovremenu reviziju na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, sa predlogom da o njoj Vrhovni kasacioni sud odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, a radi pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući u nastavku postupka po ukinutom delu, Osnovni sud u Novom Sadu je presudom broj P1 777/2018 od 22.05.2018. godine, tužbeni zahtev tužioca BB je usvojen u celini, a tužbeni zahtev tužilaca AA, VV i GG je delimično usvojen, pa je obavezan tuženi da tužiocima za period od 05.05.2012. godine do 30.04.2013. godine po osnovu razlike uvećane zarade za rad u smenama isplati: tužioci BB iznos od 46.150,55 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.12.2016. godine pa do isplate i obračunatu zateznu kamatu u iznosu od 28.741,00 dinara; tužiocu AA iznos od 51.088,84 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.12.2016. godine pa do isplate i obračunatu zateznu kamatu u iznosu od 30.828,79 dinara; tužiocu VV iznos od 52.058,52 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.12.2016. godine pa do isplate i obračunatu zateznu kamatu u iznosu od 33.403,97 dinara i tužiocu GG iznos od 59.653,29 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.12.2016. godine pa do isplate i obračunatu zateznu kamatu u iznosu od 37.174,74 dinara, kao i da za njih kod nadležnih organizacija na dosuđene iznose i razlike uvećane zarade uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje, te da im naknadi troškove postupka u iznosu od 260.000,00 dinara. Odbijen je zahtev tužilaca AA, VV i GG za isplatu razlike uvećane zarade za rad u smenama preko dosuđenih, pa do traženih iznosa, te zahtev za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na tu razliku.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 2381/18 od 13.12.2018. godine, delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu u odbijajućem delu i delu odluke o troškovima postupka, pa je obavezan tuženi da za period od 05.05.2012. godine do 30.04.2013. godine po osnovu razlike uvećane zarade za rad u smenama tužiocima isplati još: AA iznos od 133.793,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.12.2016. godine pa do isplate i obračunatu zateznu kamatu u iznosu od 83.778,00 dinara; tužiocu VV iznos od 77.833,47 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.12.2016. godine pa do isplate i obračunatu zateznu kamatu u iznosu od 47.989,83 dinara i tužiocu GG iznos od 151.479,42 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.12.2016. godine pa do isplate i obračunatu zateznu kamatu u iznosu od 87.289,85 dinara, da za ove tužioce kod nadležnih organizacija na navedene iznose razlike uvećane zarade uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka preko iznosa od 63.984,38 dinara. U preostalom delu je odbijena žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u njenom usvajajućem delu. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse i radi potrebe novog tumačenja prava.

Odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 2367/17 od 21.03.2018. godine Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili za novim tumačenjem prava, kao ni za rešavanje pravnog pitanja od opšteg interesa, te da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Naime, tužioci AA, VV i GG su u ovoj parnici tražili da im se isplati razlika između isplaćene i pripadajuće uvećane zarade po osnovu smenskog rada. U pogledu pravnog pitanja šta se smatra radom u smenama je ujednačena sudska praksa na način kako je to odlučeno u pobijanoj presudi pa nema potrebe za usaglašavanje sudske prkse ili novim tumačenjem prava. Revizija tužioca BB nije dozvoljena jer je pobijanom presudom ovom tužiocu tužbeni zahtev usvojen u celini. Razloge koje ovaj tužilac navodi za dopuštenost izuzetne revizije su neprihvatljivi. Naime, ovaj tužilac tvrdi da je došlo do greške u nalazu i mišljenju veštaka na osnovu koga je on postavio tužbeni zahtev i to na njegovu štetu jer je veštak razliku izračunao na bazi pogrešnog koeficijenta (manji od onog koji ovaj tužilac ima). Međutim, greške u veštačenju se otklanjaju u toku prvostepenog postupka budući da je nalaz veštaka dostavljen punomoćniku tužioca, pa je tužilac imao i vremena i mogućnosti da mu prigovori, što je propustio, pa je tužbeni zahtev postavio upravo na osnovu tog nalaza veštaka koji sada osporava. Kako je tužilac uspeo u sporu u celini nema načina da se o njegovoj reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj.

Iz navedenog razloga revizija tužioca BB je nedozvoljena jer nema pravni interes da je podnese (član 410. stav 2. tačka 4. ZPP) pa je odbačena na osnovu člana 413 istog zakona.

Ispitujući dozvoljenost reviziji tužilaca AA, VV i GG na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je ista nedozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 2. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Imajući u vidu da se u konkretnoj parnici radi o imovinsko pravnom sporu sa vrednošću spora od 128.653,55 dinara, od 71.767,52 dinara i 143.690,56 dinara, što je očigledno ispod navedenog cenzusa za reviziju, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužilaca AA, VV i GG nedozvoljena, pa je odlučio kao u izreci na osnovu član 413. ZPP.

Odlučujući o reviziji tuženog protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 2381/18 od 13.12.2018. godine na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac AA je po zanimanju ... i on je u periodu od 05.05.2012. godine do 31.12.2013. godine obavljao poslove ... . Tužilac BB je u periodu od 27.02.2011. do 31.12.2013. godine obavljao poslove ... . Tužilac VV je u period od 01.01.2011. godine do 31.12.2013. godine obavljao poslove ... i tužilac GG je u periodu od 27.02.2011. godine do 31.12.2013. godine obavljao poslove i to ... – pripravnik i ... . Poslovi ... i ... na koje su tužioci AA, GG i VV bili raspoređeni i koje su obavljali u spornom periodu, a prema Platnom sistemu tuženog bili su razvrstani u IV grupu poslove za koje je bilo predviđeno srednje stručno obrazovanje u trajanju od četiri godine ili više, IV SSS sa najnižim koeficijentom 1,60 (bez utvrđenog raspona koeficijenata koji bi odgovarao rasponu bodova), te početnim brojem bodova od 430 pa do 661. Poslovi ... na koje je tužilac BB bio raspoređen i koje je obavljao u spornom periodu, a prema platnom sistemu tuženog bili su razvrstani u IV grupu poslova za koje je bilo predviđena srednje stručno obrazovanje u trajanju četiri godine ili više, IV SSS sa najnižim koeficijentom 1,60 (bez utvrđenog raspora koeficijenata koji bi odgovarao rasponu bodova), te početnim brojem bodova od 430 sa rasponom do 661, s tim što je tužilac imao koeficijen 1,85. Svi tužioci su u spornom periodu od 05.05.2012. godine do 30.04.2013. godine radili u smenama.

U spornom periodu je kod tuženog bio na snazi kolektivni ugovor broj 4846 iz maja 2010. godine (koji se primenjivao do 24.12.2013. godine). U vreme važenja ovog KU zaključen je poseban kolektivni ugovor za Metalsku industriju Srbije koji je stupio na snagu 19.02.2012. godine. Odlukom ministra rada i socijalne politike o primeni Posebnog kolektivnog ugovora za Metalsku industriju na sve poslodavce koji obavljaju ovu delatnost od početka maja 2012. godine ovaj KU primenjivao se i na tuženu i važio je do 30.04.2013. godine (Unija poslodavca Srbije je podnela 01.11.2012. godine otkaz ovog KU koji se shodno članu 264. stav 2. Zakona o radu primenjivao još najduže šest meseci od dana podnošenja otkaza, odnosno do 30.04.2013. godine).

Kolektivnim ugovorom tužene iz maja 2010. godine koji je zaključen između sindikalne organizacije tužene i generalnog direktora tužene je odredbama člana 53 do 73. regulisano pitanje zarada, naknada zarada i druga primanja. Odredbom člana 60. je propisano da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu: za rad na dan praznika koji je neradni – 110 % od osnovica; za rad noću i rad u smenama (ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade) – 26 % od osnovice i za prekovremeni rad – 26% od osnovica; po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu – 0,5 % od osnovice. Osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna, odnosno startna zarada utvrđena zaposlenom ugovorom o radu.

Tužena je zaposlenima u periodu od 05.05.2012. do 30.04.2013. godine obračunavala i isplaćivala odgovarajuću zaradu u skladu sa ugovorom o radu i KU (u smislu ugovorene osnovne zarade i pripadajućih procenata uvećanja za rad u dane praznika koji su neradni, prekovremeni rad i po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu – takozvani minuli rad), osim obračuna uvećane zarade za rad u smenama (jer je tužena primenjivala niži procenat za uvećanje zarade za takav rad na zaradu obračunatu samo u odnosu na časove rada u drugoj smeni).

U periodu od 05.05.2012. godine do 30.04.2013. godine tužena nije postupila u skladu sa odlukama ministra rada i socijalne politike o primeni Posebnog – granskog kolektivnog ugovora za Metalsku industriju i aneksa broj 1 koji se odnosi na sve poslodavce koji obavljaju ovu delatnost („Službeni glasnik RS“ broj 41/2012 i 72/2012), a nije ni direktno primenjivala Poseban kolektivni ugovor za Metalsku industriju („Službeni glasnik RS“ broj 10/2012 od 10.02.2012. godine sa aneksima).

Na osnovu nalaza veštaka ekonomske struke utvrđena je za sporni period visina razlike između obračunate i isplaćene uvećane zarade, te pripadajuće uvećane zarade za rad u smenama, spram ugovora o radu i KU tuženog za svakog od tužilaca, kao i visina neisplaćene razlike kada se obračun pripadajućeg uvećanja izvrši u skladu sa Posebnim KU za Metalsku industriju Srbije koji je važio u spornom periodu. Od pripadajućeg iznosa je odbijen (na dan veštačenja) ukupno isplaćeno uvećanje zarade po tom osnovu pa je utvrđena pripadajuća razlika svakom od tužilaca. Veštak je pri izradi nalaza i mišljenja koeficijente za obračun zarade za tužioce odrađivao tako što bi prvo utvrdio koja je stručna sprema predviđena za poslove tužioca u PKU kod tuženog, te je na osnovu te predviđene stručne spreme uzimao koeficijent iz Granskog KU koji odgovara stručnoj spremi koja je predviđena za poslove koje su obavljali tužioci. Osnovica za uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada do 30.04.2013. godine je bila minimalna zarada pomnožena koeficijentom složenosti poslova i radnih zadataka iz tabela Granskog KU prema specijalnim poslovima i radnim zadacima, kao i koeficijent iz člana 58. KU tuženog. Utvrđena je razlika između obračunate i isplaćene uvećane zarade za rad u smenama za sporni period u kojem su bili u primeni poseban – Granski KU i KU za sve tužioca, utvrđen je i zbir utvrđenih razlika za ovaj period kao i zbir obračunatih zateznih kamata na tako utvrđene razlike. Veštak je prilikom iskazivanja uvećanja na ime smenskog rada za sporni period u odnosu na tužioce AA i VV imao u vidu i pravnosnažne presude kojima su ovim tužiocima dosuđeni određeni iznosi na ime uvećanja zarade po osnovu smenskog rada i to za tužioca AA za period od oktobra do decembra 2012. godine i za tužioca VV za period od 01.06.2012. do 31.12.2012. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud delimično preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu i dosudio tužiocima pripadajuću razliku za obavljeni smenski rad u spornom periodu.

Prema članu 256. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05) opšti i poseban kolektivni ugovor neposredno se primenjuju i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključivanja kolektivnog ugovora članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora (stav 1.). Članom 257. istog zakona je propisano da ministar može da odluči da se kolektivni ugovor ili pojedine njegove odredbe primenjuju i na poslodavce koji nisu članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora (stav 1.). Članom 258. istog zakona je propisano da ministar može na zahtev poslodavca ili udruženja poslodavaca da odluči da se kolektivni ugovor iz člana 257. ovog zakona u delu koji se odnosi na zarade i naknade zarade ne primenjuje na pojedine poslodavce ili udruženja poslodavaca (stav 1. ). Poslodavac odnosno udruženje poslodavaca mogu da podnesu zahtev za izuzimanje od primene kolektivnog ugovora sa proširenim dejstvom ako zbog finansijsko poslovnih rezultata nisu u mogućnosti da primene kolektivni ugovor (stav 2.). Uz zahtev iz stava 2. ovog člana poslodavac i udruženje poslodavaca su dužni da dostave dokaz o razlozima za izuzimanje od primene kolektivnih ugovora sa proširenim dejstvom (stav 3.). Odluku o izuzimanju od primene kolektivnog ugovora ministar donosi po pribavljenom mišljenju socijalno –ekonomskog saveta.

Iz ovih zakonskih odredaba proizilazi zaključak da je Granski kolektivni ugovor u konkretnoj situaciji morao biti neposredo primenjen jer tuženi nije uskladio odredbe svog kolektivnog ugovora sa njim, a zaposleni ne može da trpi štetne posledice, a da poslodavac izvlači korist iz činjenice da pojedinačni kolektivni ugovor nije usklađen sa posebnim (granskim) koji hijerarhijski ima veću pravnu snagu.

Neosnovano tuženi revizijom pobija pravilnost primene materijalnog prava. Na osnovu nalaza veštaka ekonomske struke (tuženi nije imao primedbi na obračunski deo nalaza i mišljenja) utvrđena je razlika za svakog tužioca u spornom periodu koja je nastala tako što je tuženi zaradu za prekovremeni rad u spornom periodu obračunao i isplatio prema važećem kolektivnom ugovoru i ugovoru o radu, a koji je u manjem iznosu u odnosu na to da je u tom periodu primenio Poseban-granski kolektivni ugovor. Pravilno je veštak koeficijent za obračun zarade za tužioce određivao tako što je prvo utvrdio koja stručna sprema je predviđena za poslove tužilaca u Kolektivnom ugovoru tuženog (i koje su obavljali) i na osnovu te predviđene stručne spreme je uzimao koeficijent iz Granskog KU koji odgovara stručnoj spremi koja je predviđena za poslove koje su obavljali tužioci (SSS sprema). Osnovica za uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada je bila minimalna zarada pomnožena koeficijentom složenosti poslova i radnih zadataka iz tabele Granskog KU prema specijalnim poslovima i radnim zadacima. Stoga se ne može prihvatiti navod revizije da je veštak nepravilno postupio što je kombinovao odredbe KU poslodavca sa odredbama Granskog KU i da je veštak morao da utvrdi stvarnu stručnu spremu i stvarnu složenost poslova koji tužioci obavljaju, a za šta mu je nedostajalo stručno znanje. Nadalje, u reviziji se osporava činjenično stanje u pogledu vrste i stepena stručne spreme tužilaca, složenost i vrste poslova. Veštak je stručnu spremu i poslove koji si tužioci obavljali utvrdio iz ugovora o radu za svakog tužioca i aneksa ugovora o radu, te na osnovu Platnog sistema tuženog kojim su razvrstani određeni poslovi u grupu poslova (u konkretnom slučaju u IV grupu poslova). Sud je utvrdio činjenično stanje nakon što je nalaz veštaka ocenio na osnovu člana 8 ZPP kao stručan i verodostojan (ugovori o radu i njihovi aneksi kao i ostala dokumentacija koju je veštak koristio je priključena spisu).
Revident nadalje ponavlja navode iznete u žalbi o kojima se drugostepeni sud izjasnio, a koji se odnosi na obaveznu primenu odredbe stava 3. člana 25a Zakona o privatizaciji. Naime, prvostepeni sud je utvrdio da tuženi u postupku nije dokazao kada je izvršena promena vlasništva kapitala. Momenat okončanja postupka privatizacije je pitanje vezano za ispunjenja obaveza kupca po osnovu ugovora i nezavisno je od momenta promene vlasništva kapitala. Agencija za privatizaciju je dopisom od 30.03.2015. godine obavestila tuženu da su rokovi za ispunjenje ugovornih obaveza istekli, te da Agencija nema daljih zakonskih i ugovornih ovlašćenja i nadležnosti u smislu obavljanja poslova kontrole izvršenja ugovora.

Kako ni ostali revizijski navodi nisu osnovani, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tuženog odbio kao neosnovu na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Tuženom se ne doduđuju troškovi sastava odgovor na reviziju tužilaca jer ta parnična radnja nije bila nužna (čl. 154. stav 1. ZPP).

Predsednik veća - sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić