Tužilac je dostavio odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, obzirom da je drugostepeni sud pravilno primenio odredbe Zakona o parničnom postupku koje su od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim 11.08.2010. godine zaključio ugovor o radu za obavljanje poslova traktoriste. Odlukom direktora tuženog od 18.01.2013. godine naloženo je dvojici radnika da iz magacina tuženog prenesu određenu robu u preduzeće „VV“, najkasnije do 21.01.2013. godine. Dana 31.01.2013. godine radnici tuženog su doneli odluku o stupanju u štrajk počev od 07.02.2013. godine. Učesnici štrajka, među kojima je bio i tužilac, su 21.03.2013. godine dostavili dopis direktoru tuženog u kome su naveli da nisu dužni da izvršavaju naloge poslodavca dok su u štrajku. Prilikom pokušaja utovara robe 20.02.2013. godine, učesnici štrajka nisu dozvolili utovar, budući da su u štrajku, a smatrali su i da nema uredne dokumentacije za preuzimanje robe, dok 20.03.2013. godine ni jedan kamion nije ušao u krug preduzeća radi preuzimanja robe iz magacina. Rešenjem od 05.04.2013. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, jer je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu, kao i da je ponašanje tužioca takvo da ne može da nastavi rad kod tuženog. U obrazloženju rešenja navedeno je da je tužilac 30.01.2013. godine prekinuo rad bez opravdanog razloga na nekoliko časova, te da je 20.02.2013. godine sa grupom radnika sprečio preuzimanje robe iz magacina i da je ovu radnju ponovio 20.03.2013. godine, te da je tuženi doneo dva upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu i to: 12.02.2013. godine i 21.03.2013. godine, kao i da su ova upozorenja dostavljena na mišljenje sindikatu.Međutim,u toku postupka nije utvrđena sadržina upozorenja od 12.02.2013. godine, niti da je isto dostavljeno tužiocu radi izjašnjenja.

Ceneći utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužbeni zahtev osnovan, jer je tužiocu prestao radni odnos u nezakonito provedenom postupku.

Zakon o radu u članu 179. tačka 2. i 3. propisuje da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, kao i ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, a članom 180. stav 1. istog zakona propisuje da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1.–6. ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, a stavom 2. propisano je da u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tuženi pobijano rešenje nije doneo u zakonitom postupku, jer iz obrazloženja rešenja proizlazi da su istim obuhvaćeni događaj od 30.01.2013. godine, te događaji od 20.02.2013. godine i 20.03.2013. godine, ali da svi ovi događaji nisu obuhvaćeni upozorenjem donetim 20.03.2013. godine za postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. To znači da tužiocu nije dostavljeno upozorenje koje treba da sadrži osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji omogućuju identifikaciju i primenu otkaznog razloga. Upozorenjem se zaposlenom stavlja do znanja da je svojom radnjom, odnosno postupkom prouzrokovao nastanak otkaznog razloga, kako bi se zaposleni izjasnio o tome da li je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze, odnosno narušio radnu disciplinu. Usled ovog propusta tuženog tužiocu je onemogućeno pravo na odbranu, odnosno izjašnjenje o tome da li je učinio povredu radne obaveze i radne discipline.

Imajući u vidu da postupak otkaza od strane poslodavca nije sprovden u skladu sa citiranim odredbama materijalnog prava, rešenje o otkazu ugovora o radu je poništeno kao nezakonito. Osim toga, tuženi tokom postupka nije dokazao sadržinu upozorenja od 12.02.2013. godine, niti je tokom postupka dostavio ovo upozorenje, što je u obavezi na osnovu člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku, jer je na tuženom teret dokazivanja ove bitne činjenice.

Takođe, imajući u vidu činjenicu da 20.03.2013. godine ni jedan kamion nije ušao u krug preduzeća, to tužilac nije počinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret da je sprečio ulazak kamiona u krug poslovnog prostora radi preuzimanja robe, a zbog koje povrede mu je otkazan ugovor o radu. Nepostojanje osnova za otkaz ugovora o radu – odnosno nepostojanje povrede od 20.03.2013. godine rešenje tuženog čini nezakonitim, pa je kao takvo pravilno i poništeno.

U pogledu povrede radne obaveze koja je tužiocu stavljena na teret da je 20.02.2013. godine sprečio ulazak kamiona u krug poslovnog prostora radi preuzimanja robe, u rešenju se navode odredbe Zakona o radu, pri čemu izostaje konkretna odgovornost tužioca za tačno i nedvosmisleno utvrđenu radnju kojom je izvršena povreda radne obaveze, te shodno navedenom iz spornog rešenja nije moguće identifikovati ni jednu povredu radne obaveze, niti zbog čega je ponašanje tužioca takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, to drugostepeni sud osnovano zaključuje da tužilac nije počinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tuženom nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka, s obzirom da nije uspeo u revizijskom postupku, kao ni tužiocu, budući da troškovi odgovora na reviziju ne spadaju u one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, to je o zahtevu tužioca i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka odlučeno kao u stavu drugom izreke, primenom člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić