Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog i obavljao poslove ... u RJ „...“ .... Tužioca je 22.03.2013. godine menjao zaposleni BB, koji je prijavio poslovođi nepravilnosti u vođenju putnih naloga, odnosno veliku razliku između stvarnog i prijavljenog stanja pređenih kilometara, nakon čega je izvršena vanredna komisijska kontrola vozila kojim je tužilac upravljao o čemu je sačinjen zapisnik u kome su navedene uočene nepravilnosti. Tuženi je 10.06.2013. godine doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu na osnovu člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu, zbog povrede radnih obaveza propisanih Pravilnikom o radu poslodavca i ugovora o radu. Pre prestanka radnog odnosa tužiocu je dostavljeno upozorenje od 10.05.2013. godine o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu na koje se tužilac izjasnio 16.05.2013. godine. Na osnovu izveštaja Komisije tuženog, utvrđeno je da je tužilac prijavljivao netačne podatke o pređenim kilometrima u dužem vremenskom periodu, potrošnja goriva za vreme dok je vozilom upravljao tuženi iznosila 15,62 litara na pređenih 100 km, a potrošnja drugog zaposlenog koji je upravljao istim vozilom je iznosila 11,6 litara na pređenih 100 km, a konstatovano je i da je zaštitna maska na kilometar satu u kombinovanom vozilu nasilno otvorena. Iz veštačenja Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, Departman za saobraćaj, utvrđeno je da je u periodu od 14.02.2013. godine do 18.02.2013. godine postojala značajna razlika između pređenog puta teretnog vozila „...“ koji je registrovan u dijagramu brzina na tahografskim listićima (123.460 km) i pređenog puta koji je zaračunat na osnovu upisanih vrednosti sa tahografskih listića (93.304 km), da razliku od 30.156 km navedeno vozilo nije moglo preći za period od 72 časa, čak i da je bilo voženo sve vreme maksimalnom brzinom bez prethodnog zaustavljanja i da navedenu kilometražu vozila koja su svakodnevno u pogonu prelaze za period od pola godine, uz konstataciju da je u navedenom periodu nastupila greška tehničke prirode na uređaju koji kontroliše rad kilometar sata navedenog vozila ili neovlašćenog pristupa nekog lica tom uređaju. Ocenom nalaza i mišljenja, kao i iskaza sudskog veštaka saobraćajne struke utvrđeno je da je razlika u kilometraži morala nastati na mehanički način što podrazumeva pomeranje broja koji označavaju desetine hiljada na tahografskom uređaju, da je takvo pomeranje moglo biti učinjeno od strane fizičkog lica i da lice koje je vršilo takvo pomeranje ne mora da ima specijalna tehnička znanja, kao i da navedeno odstupanje nije bilo posledica kvara na tahografskom uređaju, budući da su posmatrani rezultati u roku od 34 dana, da je ključno odstupanje nastalo desetog dana posmatranog perioda.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev zaključivši da je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto u skladu sa odredbom člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu, jer su postojali opravdani razlozi budući da je zaposleni svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu, te da je rešenje doneto na osnovu zakonito sprovedene procedure i sadrži sve elemente propisane odredbom člana 185. Zakona o radu.

Odredbom člana 179. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, ... 32/13), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 2) i ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takovo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Odredbom člana 95. stav 1. Pravilnikom o radu tuženog predviđeno je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom zbog povrede radnih obaveza u koje, između ostalog spadaju neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje odnosno neizvršavanje dužnosti i obaveza (tačka 1), kao i davanje netačnih podataka, netačno evidentiranje ili prikazivanje rezultata poslovanja (tačka 4).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u radnjama tužioca u periodu od 14.02.2013. godine do 18.02.2013. godine, stekla obeležja povrede radne obaveze utvrđene članom 95. stav 1. tačka 1. i 4. Pravilnika o radu tuženog, čime je obrazovan otkazni razlog iz člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu. Naime, da bi bio zakonit otkaz ugovora o radu zbog povrede radne obaveze potrebno je da postoji protivpravna radnja zaposlenog i njegova krivica za tu radnju u stepenu namere ili krajnje nepažnje. U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilac učinio brojne nepravilnosti u radu - prijavljivao je netačne podatke o pređenim kilometrima u dužem vremenskom periodu, dok je u periodu od 14.02.2013. godine do 18.02.2013. godine postojala značajna razlika između pređenog puta teretnog vozila „...“ koji je registrovan u dijagramu brzina na tahografskim listićima (123.460 km) i pređenog puta koji je zaračunat na osnovu upisanih vrednosti sa tahografskih listića (93.304 km), da navedeno odstupanje nije bilo posledica kvara na tahografskom uređaju, već je razlika u kilometraži nastala na mehanički način što podrazumeva pomeranje broja koji označavaju desetine hiljada na tahografskom uređaju, da je takvo pomeranje moglo biti učinjeno od strane fizičkog lica i da lice koje je vršilo takvo pomeranje ne mora da ima specijalna tehnička znanja, kao i da su posmatrani rezultati u roku od 34 dana, da je ključno odstupanje nastalo desetog dana posmatranog perioda u vreme kada je vozilo bilo u posedu tužioca. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac u spornom periodu na mehanički način stvorio napred opisanu razliku u kilometraži (budući da iz nalaza i mišljenja veštaka saobraćajne struke proizilazi da ni pre ni posle toga nije bilo razlike u kilometraži koji su pokazivali tahograf i kilometar sat, a da u spornom periodu nije bilo nikakvih popravki navedenog vozila), a što je sve detaljno opisano i precizirano vremenom, mestom i načinom izvršenja radnje u rešenju o otkazu ugovora o radu, a što jeste neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje, odnosno neizvršavanje radnih dužnosti i obaveza, te davanje netačnih podataka i netačno evidentiranje, kao i da je izvršio nepoštovanje radne discipline, odnosno ponašanje zaposlenog je takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, kako pravilno zaključuju nižestepeni sudovi. Imajući u vidu navedeno pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su ocenili da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, te da je rešenje o otkazu ugovora o radu pravilno i zakonito. Pre otkaza ugovora o radu, tuženi poslodavac je tužioca pisanim putem upozorio na postojanje razloga za otkaz, u skladu sa obavezom iz člana 180. Zakona o radu. Kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, to nema osnova da tužilac bude vraćen na rad kod tuženog u smislu člana 191. Zakona o radu. Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić