Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje su zakonom (član 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP) predviđene kao razlozi za ovaj vanredni pravni lek. Navodima revizije o nejasnosti izreke i obrazloženja drugostepene presude u suštini se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP zbog koje se revizija ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod poslodavca Zavoda za laboratorijsku dijagnostiku „Heksolab“ iz Beograda od 01.05.2011. godine. Tužiočev poslodavac iz navedenog ugovora o radu je 05.05.2015. godine promenio naziv u onaj sa kojim je označen tokom postupka. Rešenjem od 30.04.2015. godine (zavedenog kod tuženog pod brojem .. od 04.05.2015. godine) tužilji je sporazumno prestao radni odnos, sa obrazloženjem da je 30.04.2015. godine podnela pismeni zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa. Svi zaposleni kod tuženog bili su tada obavešteni da je Zavod prodat, da moraju da potpišu molbu za sporazumni raskid ugovora o radu i da će posle toga zaključiti ugovor o radu sa novim poslodavcem na određeno vreme u trjanju od mesec dana, a zatim biti primljeni u stalni radni odnos. Molbe za sporazumni raskid ugovora o radu, rešenja o prestanku radnog odnosa i novi ugovori o radu bili su unapred pripremljeni. Tužilja je potpisala molbu za sporazumni prestanak radnog odnosa, a 01.05.2015. godine zaključila je ugovor o radu na određeno vreme sa preduzetnicom BB - Zavod za laboratorijsku dijagnostiku „Heksolab 1“ iz Beograda. Radni odnos tužilje po tom ugovoru prestao je 31.05.2015. godine, istekom vremena na koji je zaključen.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i poništio rešenje tuženog o sporazumnom prestanku radnog odnosa tužilje.

Osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa doneto je na osnovu člana 175. tačka 3. Zakona o radu kojim je propisano da radni odnos prestaje sporazumom između poslodavca i zaposlenog. I odredbom člana 177. stav 1. istog zakona propisano je da radni odnos može prestati na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog.

Sporazum o prestanku radnog odnosa u pisanoj formi (koji ni jedna stranka nije predala sudu), na osnovu kojeg je doneto osporeno rešenje br. .. od 04.05.2015. godine, mora biti rezultat podudarne volje poslodavca i zaposlenog, izražene slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mana volja. Mane u volji sporazum čine rušljivim, u smislu člana 111. Zakona o obligacionim odnosima, a sledstveno tome rušljivost takvog sporazuma ima za posledicu poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa po tom osnovu.

Prema članu 61. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, bitna zabluda postoji ako se odnosi na lična svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s`obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine. Shodno članu 62. navedenog zakona, kod ugovora bez naknade bitnom zabludom smatra se i zabluda o pobudi koja je bila odlučna za preuzimanje obaveze.

Primenom ovog pravila u konkretnom slučaju izveden je pravilan zaključak da je osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa doneto na osnovu sporazuma zaposlenog i poslodavca koji je tužilja potpisala u zabludi. Reč je o bitnoj zabludi iz člana 61. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - zabludi o činjenicama koje se smatraju odlučnim i u čijem prisustvu tužilja inače takav sporazum ne bi potpisala, pri čemu je tuženi doveo i održavao tužilju u zabludi da izjavu o sporazumnom prestanku radnog odnosa potpisuje kako bi mogla da nastavi sa radom kod drugog poslodavca. U takvim okolnostima tužilja je potpisala izjavu o sporazumnom prestanku radnog odnosa, ne sa namerom da joj radni odnos kod tuženog prestane na taj način, već da bi mogla da nastavi sa radom kod drugog poslodavca onako kako joj je to predstavio tuženi prilikom potpisivanja izjave.

Nisu osnovani navodi revizije o nedostatku pasivne legitimacije tuženog. Ovi navodi već su bili isticani u odgovoru na tužbu, zbog pogrešnog označenja tuženog, što je otklonjeno tokom postupka i tuženi označen nazivom sa kojim je upisan u registar - promenjenim nazivom tužiljinog poslodavca, Zavoda za laboratorijsku dijagnostiku „Heksolab“ iz Beograda. Suprotno navodima revizije, ocenom izvedenih dokaza a naročito iskaza drugih zaposlenih kojima je na isti način prestao radni odnos kod tuženog, utvrđeno je da su svi zaposleni dovedeni i održavani u zabludu da sporazum o prestanku radnog odnosa moraju potpisati zbog promene vlasnika -osnivača tuženog, i da je to uslov da sa novim poslodavcem zaključe ugovor o radu na neodređeno vreme. Tužilja po isteku vremena za koji je zaključila ugovor o radu na određeno vreme sa preduzetnicom BB, nije zaključila ugovor o radu na određeno vreme sa novim poslodavcem kako je to predstavljao tuženi, a razlog zbog kojeg to nije učinjeno (nezadovoljavajući rezultati rada) se po prvi put ističe tek u reviziji.

S`toga je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić