Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident ne navodi nijednu odredbu procesnog zakona koju je drugostepeni sud pogrešno primenio ili je nije primenio i na taj način učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po zanimanju ... i menadžer sporta, a od 2005. godine obavlja funkciju delegat – kontrolor na ... utakmicama. Tužilac je na osnovu Ugovora o radu broj ../15 od 31.07.2015. godine, zasnovao radni odnos kod pravnog prethodnika tuženog na određeno vreme usled povećanja obima posla, dok postoji potreba za njegovim radom, a najduže od 01.10.2015. godine do 31.12.2015. godine, u cilju obavljanja poslova „menadžer ... u ...“ u Sektoru ... . Dana 08.10.2015. godine tužilac je povređen na radnom mestu prilikom verbalnog i fizičkog napada od strane radnika tuženog, kada je tužilac u nameri da pobegne od napadača krenuo niz stepenice, nogom udario u gelender, pao i povredio levo koleno. Tuženi nije izvršio prijavljivanje povrede na radu, ali je tužiocu u periodu privremene sprečenosti za rad od 09.10.2015. godine do 31.12.2015. godine, isplaćivao pun iznos naknade. Rešenjem tuženog ...-15 od 30.09.2015. godine, tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog po isteku roka na koji je zasnovan ugovor o radu od 31.07.2015. godine i to dana 31.12.2015. godine. Pravnosnažnom presudom P1 1110/2018 od 01.02.2019. godine tuženi je obavezan da tužiocu, u vezi sa povredom od 08.10.2015. godine, naknadi nematerijalnu štetu u iznosu od 210.000,00. Tužilac je u periodu od 01.01.2016. godine do 08.05.2016. godine bio prijavljen na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje, s tim što nije bio korisnik novčane naknade. U navedenom periodu nije tražio novo zaposlenje, ali je u spornom periodu mogao da obavlja funkciju delegata, pa je u periodu od oktobra 2015. godine do marta 2016. godine bio delegiran na utakmicama u ... i ... i kao delegat na tri utakmice u spornom periodu (januar, februar i mart 2016. godine) primio je naknadu u iznosu od 3.000,00 dinara po utakmici. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka, obračun zarade koju bi tužilac ostvario u periodu od 01.01.2016. godine do 19.04.2016. godine, prema prosečnoj mesečnoj zaradi radnika istih kvalifikacija i stručne spreme koju poseduje tužilac (za poslove menadžera sporta koji pripada sektoru „umetnosti, zabave i rekreacije“) bez odbitka iznosa koji je tužilac ostvario u spornom periodu kao delegat na utakmicama iznosi 142.308,12 dinara, a uz odbitak iznosa 133.308,12 dinara, dok obračun zarade u varijanti prema utvrđenoj minimalnoj zaradi za sporni period, bez odbitka iznosa koji je tužilac ostvario u spornom periodu kao delegat na utakmicama iznosi 75.504,00 dinara, a uz odbitak ostvarenih iznosa 66.504,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba člana 154., 155. i 195. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na naknadu materijalne štete za period od 01.03.2016. godine do 19.04.2016. godine, nalazeći da je uzrok privremene sprečenosti tužioca za rad u spornom periodu posledica povrede na radu kod tuženog dana 08.10.2015. godine, bez obzira što je radni odnos kod tuženog prestao 31.12.2015. godine, istekom roka na koji je zasnovao radni odnos.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i tužbeni zahtev odbio uz zaključak da počev od 01.01.2016. godine, od kada je tužilac u statusu nezaposlenog, na tužiocu je teret dokazivanja činjenice da je izvesno i osnovano mogao u tom periodu zasnovati radni odnos kod tuženog ili drugog poslodavca i ostvarivati prihode po osnovu rada da nije došlo do povređivanja, koju bitnu činjenicu tužilac nije dokazao. Za odgovornost tuženog nije dovoljno da je tužilac bio prijavljen na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje već naprotiv da je u tom periodu imao ponude za zaposlenje i mogućnost ostvarivanja prihoda po osnovu rada prema stručnoj spremi i sposobnostima koje poseduje, ali da su ti prihodi izostali zbog privremene sprečenosti za rad. Stoga je, po oceni drugostepenog suda, na osnovu utvrđenih činjenica prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 195. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i obavezao tuženu na naknadu štete.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 164. Zakona o radu propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Članom 155 istog zakona, propisano je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao inanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja.

Za odgovornost tuženog u svojstvu štetnika potrebno je postojanje uzročne veze između radnje štetnika i posledice u vidu pretrpljene štete. U konkretnom slučaju tužilac je radni odnos kod tuženog zasnovao na određeno vreme do 31.12.2015. godine, kada mu je radni odnos prestao istekom roka na koji je zasnovan ugovor o radu. Tuženi se nakon toga pojavljuje u ulozi bivšeg poslodavca i za odgovornost tuženog za materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, a nakon prestanka radnog odnosa, na tužiocu je bio teret dokazivanja postojanja uzročne veze između pretrpljene štete i radnje štetnika. Međutim, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, tužilac nije dokazao postojanje uzročne veze i da je zbog pretrpljene povrede na radu bio onemogućen da ostvari prihode po osnovu rada prema stručnoj spremi i sposobnosti koju poseduje. Stoga, revizijski navodi da bi tužilac nastavio i po isteku roka na koji je zaključen ugovor o radu da radi kod tuženog odnosno za nekog drugog poslodavca, nisu od uticaja na drugačiju odluku, s obzirom da ovi navodi nisu dokazani. Osporavanje činjeničnog stanja kroz izlaganje sopstvenih stavova u odnosu na odgovornost tuženog, ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen kao neosnovan, s obzirom da traženi troškovi na ime sastava odgovora na reviziju nisu bili nužni za odlučivanje o reviziji.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković