U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Petrović, advokat iz ..., protiv tuženih AD „Železnice Srbije“ Beograd i AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd, čiji je punomoćnik Miloš Stijelja, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2467/20 od 18.09.2020. godine, u sednici veća održanoj 10.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužioca, PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2467/20 od 18.09.2020. godine, u stavovima prvom, drugom, četvrtom i petom izreke, tako što SE ODBIJA, kao neosnovana, žalba tuženih i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Vršcu P1 308/19 od 12.12.2019. godine.

OBAVEZUJU SE tuženi da tužiocu naknade troškove revizijskog postupka u iznosu od 21.500,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vršcu P1 308/19 od 12.12.2019. godine, stavovima prvim i drugim izreke obavezani su tuženi da tužiocu, za period od 01.05.2015. godine do 31.08.2015. godine na ime naknade troškova za ishranu u toku rada solidarno isplate ukupan iznos od 37.270,11 dinara i na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 13.095,00 dinara, odnosno određene pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže određeno u ovim stavovima izreke. Stavom trećim izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 55.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2467/20 od 18.09.2020. godine, stavom prvim izreke prvostepena presuda je preinačena u stavovima prvom i drugom izreke, tako što je tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan. Stavom drugim preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog AD „Železnice Srbije“ Beograd za naknadu troškova prvostepenog postupka i postupka po žalbi. Stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac da tuženom AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd naknadi troškove prvostepenog parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara. Stavom petim izreke obavezan je tužilac da tuženom AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 15.914,60 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u stavovima prvom, drugom, četvrtom i petom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda revizija je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404.ZPP.

Odlučujući o osnovanosti revizije, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog AD „Železnice Srbije“ Beograd, a nakon statusnih promena je zaključio Aneks ugovora sa tuženim AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd. U obračunu zarade tužioca visina utuženih naknada nije iskazana u nominalnom iznosu.

Prvostepeni sud je najpre ocenio da nije osnovan prigovor nedostataka pasivne legitimacije na strani tuženog AD za železnički prevoz robe „Srbija kargo“ Beograd. Ovaj tuženi je nakon statusnih promena preuzeo, ne samo prava, već i obaveze prema zaposlenima, kao poslodavac sledbenik, a nije dokazao da je na drugačiji način sa tuženim AD „Železnice Srbije“ Beograd, kao pravnim prethodnikom regulisao pitanje individualnih i stečenih prava zaposlenih. Primenom odredbe člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer je utvrđeno da su u Aneksu Kolektivnog ugovora za JP „Železnice“ („Službeni glasnik RS“ broj 4/06) ova prava zaposlenih samo deklarativno navedena. Iz člana 5. stav 6. tog Aneksa (kojim je propisano da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. tog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedene na jedan radni čas ) i kasnijih izmena Kolektivnog ugovora (kojima je samo menjana vrednost radnog časa), ne može se zaključiti koji iznos predstavlja naknadu spornih troškova, a tuženi nisu dokazali da su njihovu isplatu izvršili, s obzirom da nakon izmena Kolektivnog ugovora zarade zaposlenih nisu uvećane.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, sa obrazloženjem da je tužiocu naknada po oba osnova isplaćena u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu i odredbama Aneksa Kolektivnog ugovora i Kolektivnog ugovora iz 2015. godine. Po stavu istog suda navedene naknade ne moraju biti nominalno izražene u odluci poslodavca. To proističe i iz odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi kojom prilikom je ocenjena ustavnost i zakonitost Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u delu kojim je propisano da koeficijent sadrži naknadu za topli obrok i regres.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da se navedeno stanovište drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog ( Sl. Glasnik RS 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61. pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006 godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006.godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nisu ni doneli. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom navedenih parametara. Stoga je ovako postavljeni tužbeni zahtev osnovan, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud.

Prema konačnom uspehu stranaka u sporu, tužiocu pripada pravo na naknadu troškova prvostepenog postupka, u iznosu na koji je tužene stavom trećim izreke prvostepene presude obavezao prvostepeni sud, a tuženom AD za železnički prevoz robe „Srbija kargo“ Beograd ne pripada pravo na naknadu troškova prvostepenog i žalbenog postupka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu u stavovima prvom, drugom, četvrtom i petom izreke, tako što je odbio, kao neosnovanu, žalbu tuženih i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužiocu, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 21.500,00 dinara i to za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudske takse na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i sudske takse na odluku o reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić