U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Zorana Hadžića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Jakovljević, advokat iz ..., protiv tužene Kontrola letenja Srbije i Crne Gore „SMATSA“ D.O.O. Beograd, čiji je punomoćnik Nemanja Vasiljević, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4314/17 od 07.02.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 18.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4314/17 od 07.02.2020. godine.

ODBIJAJU SE, kao neosnovani, zahtevi stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 757/12 od 04.11.2016. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P1 757/12 od 26.04.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i poništeno kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu tužene od 23.01.2012. godine i obavezana je tužena da tužioca vrati na rad u roku od 15 dana od prijema pisanog otpravka presude. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba tužioca u delu u kome je predložio da se obaveže tužena da ga rasporedi na poslove određene ugovorom o radu od 29.10.2009. godine sa aneksom ugovora o radu od 23.05.2011. godine, kao nedozvoljena. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 293.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4314/17 od 07.02.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se poništi kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu tužene od 23.01.2012. godine i obaveže tužena da tužioca vrati na rad. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženoj nadoknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 493.700,00 dinara i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 39.600,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi za uvećanje od 20 % na ime PDV-a.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dala odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP na koju se u reviziji ukazuje. Drugostepeni sud je prihvatio ocenu dokaza i činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije predviđena kao razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti, primenom člana 407. ZPP. Odredbom člana 407. stav 2 ZPP izričito je propisano da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Vrhovni kasacioni sud ne uzima u razmatranje navode iznete u reviziji, izvan dozvoljenih zakonskih razloga za izjavljivanje ovog pravnog leka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je otkazan ugovor o radu rešenjem tužene od 23.01.2012.godine u kom su navedeni razlozi za otkaz. Vezano za razlog naveden kao odbijanja zaključenja Aneksa 2. ugovora o radu od 17.10.2011. godine u smislu člana 171. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac Aneksom ugovora o radu od 23.05.2011. godine raspoređen na radno mesto ... Službe za ..., da je tužiocu upućena ponuda od 17.10.2011. godine radi zaključenja Aneksa 2. ugovora o radu od istog datuma, kojim bi bio raspoređen na radno mesto ... u Organizacionoj ..., a kao razlog premeštaja navedena potreba organizacije rada, bez konkretizacije navođenjem činjenica iz kojih proizilazi potreba procesa i organizacije rada, odnosno opravdanosti premeštaja tužioca. Sud je ocenio da su ponuda i aneks od 17.10.2011. godine nezakoniti iz razloga što zaposleni mora da zna razlog zbog čega se premešta na druge poslove jer mu se tako omogućava pravo na odbranu u odnosu na upotrebljene razloge koje koristi poslodavac za izmenu ugovorenih uslova rada, a u konkretnom slučaju nije tako postupljeno.

Vezano za otkazni razlog kršenja utvrđene procedure u smislu komunikacije putem mejla, prvostepeni sud je utvrdio da je kod tužene postojala ustaljena praksa da zaposleni međusobno službeno komuniciraju putem mejla i da je tužilac slao mejlove radi izrade poslovnih zadataka i time nije prekršio komunikaciju zastupljenu u praksi kod tužene. Iz istog razloga koji se odnosi na praksu kod tužene u vidu zadržavanja zaposlenih nakon isteka radnog vremena, sud je zaključio da to nije bila volja tužioca već praksa kod poslodavca zbog čega tužilac ne može snositi štetne posledice. Takođe, imajući u vidu regulativu Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, konkretno odredbu člana 23. ocenjeno je da se obraćanje nadležnim organima i pokretanje zakonom predviđenih postupaka radi zaštite prava ne može smatrati otkaznim razlogom i ne predstavlja zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja. Zaposleni je ovlašćen da pokrene postupak ukoliko smatra da je to potrebno radi zaštite njegovih prava i interesa, a sud ili drugi nadležni organ o istaknutom zahtevu odlučuje primenom materijalnog prava o čemu donosi odgovarajuću odluku. Prema datim razlozima prvostepenog suda, tužilac nije učinio povredu radne obaveze iz člana 67. stav 1. alineja 1. Kolektivnog ugovora tuženog, odnosno člana 111. ugovora o radu „neizvršavanje odredbi ovog ugovora i opštih akata poslodavca, kao i drugih akata koji se odnose na njegova prava, obaveze i odgovornosti u vezi sa radom“.

Kada je u pitanju otkazni razlog nepoštovanja radne discipline utvrđenog članom 68. stav 1. alineja 7. i stav 2. Kolektivnog ugovora, prvostepeni sud je pošao od utvrđenja da je tužiocu stavljeno na teret da u jutarnjim časovima 25.11.2011. godine nije hteo da izvrši primopredaju osnovnih sredstava, već je zahtevao da se ista izvrši oko 16,30 časova pred kraj radnog vremena, da je tužilac navedenog dana radio i zaključio da se takvo postupanje ne može smatrati neuobičajenim zahtevom. Međutim, činjenice da je v.d. direktora za ... BB i VV sačekao ispred kancelarije držeći u rukama uključenu kameru i snimajući primopredaju, iako je upozoren da nije dozvoljeno da snima u službenim prostorijama poslodavca, predstavlja propust tužioca kao zaposlenog. Stav je tog suda da se mora imati u vidu kontekst u kome se situacija odvijala, da su međuljudski odnosi bili narušeni u smislu što su bili u toku postupci zbog zlostavljanja na radu, tužiocu je umanjivana zarada, udaljen je sa rada, te prihvatio da je tužilac zbog sopstvene sigurnosti odlučio da primopredaju snimi, obezbedi snimak osnovnih sredstava čija se primopredaja vrši i da su stvari predate u ispravnom stanju, čemu u prilog govore saglasne izjave svedoka da je tužilac posebno snimao lap-top koji je bio uključen i telefon ponavljajući da su ispravni. Ne može svaki akt nediscipline dovesti do otkaza, već samo ponašanje koje je takvo da s obzirom na proces rada i sve okolnosti slučaja zaposleni ne može da nastavi rad kod poslodavca. Navedeni otkazni razlog nužno mora da prati svest o nedisciplini, koja je po oceni suda u momentu početka snimanja izostala. Prvostepeni sud je zaključio da je tužilac želeo da primopredaju snimi radi zaštite sopstvenih interesa, odnosno obezbeđenje dokaznog sredstva da je predao zadužena osnovna sredstva u ispravnom stanju, pri čemu nije bio svestan da je isto zabranjeno sve dok od strane ovlašćenih lica nije upozoren da to ne čini te da takav akt nediscipline ne može dovesti do otkaza.

Na osnovu iznete ocene o nepostojanju razloga za otkaz ugovora o radu tužiocu, prvostepeni sud je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu poništio kao nezakonito i obavezao tuženu da tužioca vrati na rad. Taj sud je odbacio tužbu tužioca u delu u kojem je tražio da se obaveže tuženi da ga rasporedi na poslove određene ugovorom o radu od 29.10.2009. godine, s obzirom da je raspoređivanje zaposlenih u autonomiji poslodavca i uzročno-posledičnoj vezi sa stvarnim potrebama i organizacijom rada, pa se o raspoređivanju tužioca ne može odlučivati od strane suda.

Drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda da ponašanje tužioca na dan primopredaje osnovnih sredstava 25.11.2011. godine ne predstavlja zakoniti osnov za otkaz ugovora o radu tužiocu, nalazeći da je na osnovu pravilno utvrđenih činjenica prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je poništio rešenje o otkazu i usvojio zahtev tužioca da se vrati na rad kod tužene.

Razlozi i zaključci drugostepenog suda izneti u pobijanoj presudi su činjenično i pravno utemeljeni.

Odredbom člana 15. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05 i 54/09), propisano je da je zaposleni dužan da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi, kao i da poštuje organizaciju rada kod poslodavca, kao i pravila i uslove poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa.

Odredbom člana 179. stav 1. istog zakona, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebu poslodavca i to između ostalog ako zaposleni svojom krivicom izvrši povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 2.) i ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, tj. ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 3.).

Odredbom člana 68. stav 1. alineja 7 Kolektivnog ugovora tužene propisano je da se ugovor o radu može otkazati ukoliko zaspoleni ne poštuje radnu disciplinu, pored ostalog, u slučaju kontinuiranog ili grubog kršenja radne discipline i ometanja zaposlenih u izvršavanju poslova, a stavom 2. istog člana da se ugovor zaposlenom može otkazati zbog ponašanja zaposlenog koje je takvo da ne može nastaviti dalji rad kod poslodavca.

U konkretnom slučaju, ponašanje tužioca vezano za naloženu predaju osnovnih sredstava predstavlja otkazni razlog predviđen članom 68. stav 1. alineja 7. i stav 2. Kolektivnog ugovora tužene, zbog očitovanog grubog kršenja radne discipline i ometanje zaposlenih u izvršavanju poslova. Tužilac je bio na radu 25.11.2011.godine i vezano za naloženu primopredaja osnovnih sredstava zahtevao da se odgodi odnosno sprovede pred kraj radnog vremena oko 16,30 časova, kom zahtevu je udovoljeno, a pre primopredaje ispred kancelarije je sačekao zaposlene zadužene da tu službenu radnju sprovedu držeći u rukama uključenu kameru i snimajući tok primopredaje, iako je upozoren da nije dozvoljeno da snima u službenim prostorijama poslodavca, pa je tužilac skrivljeno postupao. Drugostepeni sud je ocenio da ovakvo ponašanje tužioca predstavlja povredu radne obaveze, nepoštovanje radne discipline utvrđene članom 68. stav 1. alineja 7 Kolektivnog ugovora „u drugim slučajevima kontinuirano ili grubo kršenja radne discipline, ometanja zaposlenih u izvršavanju poslova.“ Poslodavac je postupio u skladu sa propisanom procedurom, pre donošenja rešenja o otkazu tužilac se izjasnio na upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, revizijsko osporavanje pobijane presude drugostepenog suda nije osnovano.

Imajući u vidu istrajavanje tužioca u vizuelnom snimanju primopredaje sredstava u radnom prostoru, uprkos protivljenju onih koji primopredaju službeno sprovode, ne može biti opravdano. To ni sa razloga koje je tužilac naveo, da obezbedi vizuelni zapis o primopredaji opreme u ispravnom stanju. Jasno je da je tužilac voljno postupao na način da je sa uključenom kamerom u rukama sačekao dvoje zaposlenih zaduženih da sa njim izvrše primopredaju i u daljem nasuprot njihovom iskazanom protivljenju snimanju i zabrani snimanja u službenim prostorijama poslodavca, tužilac je jasno manifestovao nameru da sa snimanjem nastavi, ne obazirući se na upozorenje o nedozvoljenosti takvog postupanja u prostoru sprovođenja službene radnje i u odnosu na zaposlene koji učestvuju u radnji primopredaje. Sumnje ne može biti da je tužilac bio svestan nedozvoljenosti takvog ponašanja i postupanja suprotno dužnosti da poštuje pravila poslodavca i obaveze iz radnog odnosa, na to je bio upozoren, pa i pored predočavanja on nije odustao od daljeg skrivljenog postupanja. Takvo ponašanje se ne može tolerisati i predstavlja dovoljan i opravdan razlog zbog koga poslodavac zaposlenom može otkazati ugovor o radu, što je i učinio u zakonito sprovedenom postupku u kom se tužilac koristio pravom na odbranu.

Navodi revizije da ni poslodavac, a ni sud nisu utvrđivali da li je tužilac stvarno snimao događaj primopredaje i da je on kroz ceo postupak isticao da snimanje nije ni vršeno, ostaju bez uticaja. Tužilac je svojim ponašanjem demonstrirao da vrši snimanje. Takvo postupanje bez pristanka lica koje se nalazi ispred kamere i može naći na snimku, je protivpravno, vređa prava ličnosti i ometa zaposlenog u vršenju poslova i zadataka, na grub i nedoličan način. Istrajavanje u grubom kršenju radne discipline, dovoljan je razlog za otkaz ugovora o radu zaposlenom koji je svesno i voljno takvo ponašanje ispoljio, ne obazirući se na pravno zaštićena dobra i prava drugih zaposlenih da poverene poslove izvrše bez uznemiravanja i važeća pravila o ponašanju na radu i zabrani snimanja. I to, nezavisno od okolnosti da li je snimak načinjen, sačuvan ili uništen, kao i da li je i pored ometanja drugih zaposlenih izvršena službena radnja primopredaje sredstava. Razlozi kojima tužilac pravda svoje postupanje se ne mogu smatrati opravdanim za postupanje suprotno izričitim pravilima postupanja zaposlenih kod tuženog, koje su tužiocu, kao dugogodišnjem zaposlenom kod tuženog, izvan sumnje bila poznata. Nasuprot tome, revizijsko osporavanje je neprihvatljivo. Opisano činjenje tužioca predstavlja dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu, uz ispunjeni uslov omogućenog izjašnjenja pre datog otkaza, što osporeno rešenje o otkazu čini zakonitim, a zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, neosnovanim.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nasuprot revizijskom osporavanju drugostepeni sud je pravilno ocenio da se u konkretnom slučaju stekao razlog za otkaz ugovora o radu tužiocu i pravilnom primenom materijalnog prava odlučio kada je kao neosnovan odbio tužbeni zahtev da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu i zahtev tužioca za vraćanje na rad kod tužene.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako tužilac nije uspeo sa revizijom, to mu troškovi revizijskog postupka ne pripadaju, a sastav odgovora na reviziju tužene nije bio nužan i neophodan za donošenje revizijske odluke, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić